Oduvek sam maštala da budem majka, nažalost dugo godina to je i bila samo mašta. Taman kad sam mislila to je to, konacno trudna sam, život mi je udario šamar i uzeo bebu. Dugo sam pokušavala da opet ostanem trudna ali nije uspevalo, sve dok nisam odustala, e tada se desilo pravo čudo, čudo zvano Matija.

Nije bilo lako doneti te na svet, trudnoća sine ni malo nije lepa, mučnine, natečenost, bolovi, briga dali ćeš biti dobro celu trudnoću su me mučile. Nije bilo lako sine saznati da imam trombifiliju i primati inekcije svaki dan, nije bilo lako tri nedelje provesti u bolnici na održavanju trudnoće.

Nije sine bilo lako ni kada su mi rekli da moje mleko nije dobro za tebe, toliko sam plakala, sva ta muka a ne mogu da te nahranim kada si gladan. Ali sine sve sam to mučki izdržala i u inat njima rešila da moram kako znam i umem da te dojim. Muzla sam se svakih tri sata, molila se svaki dan, verovala sine da ja to mogu.

I evo hvala bogu sada dojim, pokazala sam im da greše ja mogu,moje mleko ne moze za tebe da bude lose.

Al znas sine podoj ni malo nije lep, jako je bolan i da hoću ne mogu da spavam jer moram da se izmuzujem, ali sve vredi jer kad pogledam tebe vidim smisao svemu. Neće još dugo vremena sine sve da bude idealno i lako, ali daješ smisao svemu, volim te i voleću te uvek i zauvek.