Kada mi je babica nakon porođaja, još uvek u porođajnoj sali stavila bebu na grudi, ne mogu da opišem taj osećaj. Još uvek mi nije krenulo mleko, on je već znao kako da uhvati bradavicu, vuče mleko, ne znam koliko je pojeo. U tom momentu osećaj je divan ali i bolan. Bradavice su od stiska znale da popucaju, krvare.

Nismo odustajali. Posle podoja premažem svojim mlekom i ostavim da se osuši. Sama pomisao da mogu da dojim, da on napreduje dovoljno samo od mog mleka je DIVAN. Osetiti bliskost, nežnost, njegov pogled pre podoja i usne koje traže bradavicu jer je jako gladan, to je nesto najlepše.

Isto to sam ponovila nakon 10,5 godina sa ćerkicom. Opet potsećanje, i učenje novih stvari. Bilo je situacija gde dođe do toga da se zapuši mlečni kanal. Boli, ali nisam odustajala, stavljala sam ih na tu dojku više, plakala od bolova, uz njihovu pomoć bilo je bolje.

To je najlepši period, kada možete da osetite njihov miris, nežnost njihove kože, bliskost, nešto nablize, mislim. Poželela bih svim budućim mamama, da budu uporne i istrajne.