Visokorizićna trudnoća, pucanje serklaža i na kraju porođaj u 37 nedelji trudnoće. Dete je na rođenju imalo ocenu 2. Odvojen od mene. Sledećeg dana ga ne donose, kažu mora hitno za Beograd. Ima sepsu. Odvode ga.

U to doba korone, bila sam odvojena od njega 3 nedelje. Neizvesnost, konstantna briga za bebom, a i briga o starijem detetu koje je takođe beba. Pored svega toga i oporavka od porođaja, nisam prekinula da se izmazam. Rešila sam da po svaku cenu sačuvam ono najvažnije za moju bebu i uspela sam u tome.

Kad sam došla po njega nisu mi dali da dojim. Kažu navikao je na flašicu, neće hteti, neće znati. Kupila sam mu čak i dohranu uz put, ali kad smo stigli kući već je bio gladan. Ponudila sam mu dojku i na svu sreću on je povukao i cokao kao da nikad nije ni prekidao.

I tako sam ja nastavila da ga dojim i ta ljubav i danas traje skoro 3 godine. Moj borac je izdržao, a i ja sa njim.