Ali ja sam uspela. Uspela sam i da pokrenem mleko i da ga održim, a svoju bebu nisam ni zagrlila 10 dana od rođenja.

Nakon uredne trudnoće izvrsen mi je carski rez jer moja bebica nije htela napolje, a s obzirom da je imala 4,350g na rođenju, možda je i bolje što nismo prošli kroz prirodni porođaj. Jako sam se plašila da će se zaglaviti i da će morati vakuumom napolje. Elem, čitava porođajna drama je prošla brzo, bez komplikacija, Nina je bila odlično, kao i ja. U nekom trenutku postoperativnog bunila, babica je donela moju krofnu, najveću bebu u boksu, da je vidim. Taj susret je bio kratak, bez podoja ali i jedini.

Sledeće što znam je da mom krevetu prinose malu roze kutiju, stavljaju neke papire na moje grudi, traže dozvolu i potpis... Krajičkom oka opažam svoje čedo kako spava u tom utešno ofarbanom krevetiću, u prenosnom inkubatoru iste boje kao kolevka koja je čeka da dođe sa mamom kući. Čujem reči Tiršova, hitan transport, dijagnoza... Nina odlazi, a ostajemo ja i moje dve natekle, bolne dojke da strahujemo i plačemo. Šok, panika, gušenje, lupanje srca, pa opet šok, bili su moji saputnici u tim nikad dužim bolničkim danima, nikad praznijem naručju. A grudi bole, pulsiraju, daju težinu od stotinu kila mom nesvesnom telu.

A onda reči patronažne sestre kao strela probadaju moje srce:,, Tebi nećemo proveriti grudi, dete ti i onako nije tu". Moje dete nije tu, zaista? Ne, nisam primetila. Baš mi je fino da sedim sama, isečena i praznih ruku međ' svoje saborce (najbolje devojke koje sam mogla zamisliti u tom trenutku) i njihove preslatke zavijutke. A ja bez svog belog smotuljka od pelena... Da, nisam primetila da moja beba nije tu, čekala sam da mi ONA to kaže. I to je bio okidač, trenutak kada sam rekla sebi: Ok, moje dete nije sa mnom, ali ce doći. A kada dođe, moraju da je sačekaju moje ruke, da je priviju na grudi, uteše sto je bila sama, gladna, nemažena, bez majčinog glasa, mirisa, toplote... Bez svega što joj je kljucno u tim prvim trenucima na ovoj planeti. Mora da je sačeka ono čemu se bucka kao ona sigurno najviše raduje, majčino mleko.

Oh da mi je neko rekao da će izmlazanje boleti više nego sama rana od reza, rekla bih da je lud. Divne babice su mi pomagale dok sam bila u bolnici, agonija masiranja mojih kamenih dojki ponavljala se na svaka pola sata jer su kanali previše zapušeni, prvo mleko danima stajalo a ja neumešna u svemu. Pakao je bio doći kući posle pet bolničkih dana, doći i leći pored praznog kreveca...Vratiti kesicu sa stvarima za izlazak iz bolnice kući, neotpakovanu. Dok svi slave Novu godinu, moj dragi i ja ridamo iz sveg glasa i mazimo naše čedo u mislima...samu u nekom bolničkom boksu, prikačenu na cevčice, gladnu, željnu majke i bilo kakve ljudske topline.

Ali, avaj, majka je nepresušni izvor snage i prkosa. Mogla sam odustati od mleka, primiti već poznatu injekciju za prekid laktacije. Mogla sam skratiti sebi muke i izbeći nesnosne bolove i sate provedene u masiranju, izmlazavanju, stavljanju svežeg kupusa i hladnih obloga. Ali moje nastojanje da održim mleko bila je moja slamka spasa, psihičkog održavanja na površini. Nisam slabić, jaka sam, mom detetu je potrebna zdrava majka kada dođe kući - ponavljala sam neprekidno, a za to vreme skakala od bolova sa stolice dok mi je babica svom silinom stiskala tvrde dojke, ne bi li bar malo popustila pritisak i smanjila bolove.

Ovu divnu ženu, kojoj sam beskrajno zahvalna, dirnula je moja odluka koju sam joj saopštila još u bolnici (kada sam odbila da prekinem mleko) i nastavila je da dolazi u kućne posete kako bi mi pomogla u tome. 10 najgorih dana u mom životu, 10 dana kada su bol i patnja bile prisutne i fizički i psihički, prošlo je u borbi, u mojoj jakoj volji, snazi i verovanju da će sve proći i dobro se završiti. I prošlo je. I dobro se završilo. Počelo je onog trena kada sam u šarenom hodniku Univerzitetske klinike, međ' dečijim novogodišnjim crtežima ugledala sestru sa ljubičastim smotuljkom u rukama kako ide ka meni. U istom ljubičastom odelcetu u kome sam i ja došla svojoj mami pre 30 godina. I gle sreće, i gle radosti, najljubičanstveniji dan u mom zivotu. A moja beba... Moje Ninče slaninče (kako je odmila zovemo) prikačilo se na svoj izvor mleka brzinom svetlosti, napredovala 1,5 kg mesečno usled kvalitetnog podoja, i nastavila sa time do 15. meseca.

Kasnije, kada je sva gužva prošla, moja Mara, saborac iz bolničke sobe, bacila je svetlost na čitav događaj svojim rečima divljenja mojoj borbi i uspehu. Čini mi se da dotad nisam ni bila svesna koliko je zapravo sve to bilo teško i da možda nije bilo otrovne strele patronažne sestre, možda bih popustila i prevarila se da je tako lakše.