Moja petogodišnja devojčica je fascinirana pričama o pojedinim fazama svoga razvoja, stalno ima potrebu da ih sluša o detaljima njenog odrastanja sa doživljajima - koji su kako raste stalno drugačiji! Skoro je pronašla svoju fotografiju kad je bila beba sa dojkom u ustima, čuvam je jer je upravo ona dokaz moje hrabrosti, i onda je poželela da čuje priču o tome” kako je siskala”. Ispričala sam joj čarobnu priču u obliku za njeno rasuđivanje. Ushićeno je prevrtala očima pokušavajući da shvati svaki detalj sa uvek radoznalim pitanjima “Zašto, kako?

A naša priča o dojenju počinje 2017. kada sam čudom i čarolijom Svevišnjeg na svet donela svoju divnu devojčicu koja mi je donela novi život i motiv za borbu, jer pre nje zapravo sve je polako gubilo smisao. 9. maja 2017 rodila sam jednu mrvicu od 2kg i 730 gr. i nije bila tako sitna s’ obzirom da sam se tokom cele trudnoće borila sa anoreksijom i gotovo ništa nisam unosila od hrane. Devojčica, rođena carskim rezom vitalna, ocena 9, ja majka prilično zrela (kad je osvrt na moje godine 33) ali nespremna i neinformisana o odgoju, nezi deteta. Život, ne tako sjajan, depresija, tokom cele trudnoće, saznanje da ću morati sama da brinem o svemu, mala sredina u kojoj živim, bili su razlog što nisam imala snage da se dovoljno dobro spremim za majčinsto, jedinu iskonsku želju koju mi je ostvarena, u koju i danas ulažem sve svoje vreme bez izgovora (i to je uživanje u davanju hrani duši). Doneli su i to malo biće posle buđenja iz opšte anestezije, i svatih da imam jako odgovornu ulogu i da nemam više vremena za gladovanje! Zaključujem da bi najbolje bilo i da bi me kompletno ispunilo da dojim i prirodno hranim svoju bebicu. No, čini mi se da je takva odluka u trenutku njenog dolaska zahtevala malu pripremu, jer kad je mleko nadošlo, ja sam do pred porođaj koristila mnoge vrste benzidijazepina, NISU MI DOZVOLILI! U konsultaciji sa mojom doktorkom (psihijatricom) donosim odluku da prestanem sa terapijom, ali s obzirom da se organizam čistio od lekova još mi nije dozvoljeno. I to je zaista bila jedina prava odluka, posle svih mojih padova. Odlazimo iz porodilišta nas dve, neupućene. Usput da smirim savest odlazim na razgovor kod najbližeg psihijatra i ona je shodno mom tadašnjem stanju procenila da je odluka na mestu! (Moja prva - istinska i definitivno najbolja životna odluka, jer sve posle je ozbiljna nadogradnja koja i danas traje, jer je roditeljstvo postalo moja najveća ljubav i odgovornost.

Put do kuće bio je prilično dug, beba je pre polaska nahranjena formulom, ja sam se poprilično zadržala kod psihijatra, i u jednom momentu beba je počela da plače. To je prvi i najlepši mometat kad sam joj ponudila svoju dojku - koju je divno prihvatila, osećaj koji se ne može opisati ni porediti ni sa jednim osećajem na svetu🌞🍀. Tada, u tom mometnu bila sam ponosna na sebe, spokojna i srećna, ipak duboko ne baš potpuno, zbog svih životnih okolnosti. Zbunjivale su me priče poput onih - da mleko ti nije dovoljno jako..nemaš dovoljno i slično. Nažalost, u mojoj bliskoj okolini nijedna poznanica - prijateljica nije dojila, pa opet, u tom stanju haosa bila sam zabrinuta da li ja uopšte činim pravu stvar i da li je mojoj bekici dovoljno? Još jedan momenat neću zaboraviti, kad su mi patronažne došle, beba je spavala, pitala sam ih na koji način da se izmuzavam. Jedna od njih mi je pritisnula dojku i rekla "O pa ti nemaš mleka"! Haos u glavi, strahovi, samoća (majka je bila samo u pojedinim momentima sa mnom), ja zbunjena i kao neko ko se godinama borio sa anoreksijom, sumnjala sam da ću uspeti nahraniti sama svoju bebu. I povrh svega obično bi u tim mometnima sumnje izguglala, našla istražila - portražila pravi savet, ali su me panika i strah preplavili i nisam smogla snage da nađem prave ljude koji me mogu najbolje posavetovati.

Kupujem formulu iz straha, ali bekicu stalno držim na prsima. Moj osećaj je, a i okoline, je bio da je ona najspokojnija na dojci, no dubinski strahovi i decenijska borba sa anoreksijom u mom majčinstvu, patološki strah od neuhranjenosti, su se stalno mešali sa razumnim stavovima. Moja najveća misija u njenom odrastanju je bila da je nahranim, i iz tih mojih kompleksa i strahova sam mnogo grešila. Nudila bih bebici dohranu posle podoja, koju je odbijala i tako danima. Nisam bila srećna zbog njenog odbijanja, gledala sam kako bebe iz moje bliske okoline piju iz flašice, ne znajući, ada 'o lodusti moje' da je zapravo baš u tome moj uspeh jer je mojoj beki dovoljno mog mleka. Na javnim mestima sam dojila, sama jer bi pri nuđenju flašice njen plač bio nesnošljiv.

Tako smo rasle i porasle, a ja nisam ni sumnjala da će upravo ta flašica iz koje nikada nije pila formulu samo sokiće, koje sam uvela od 5 meseci, biti nešto sto će zapravo značiti i krah mog dojenja. Već kad je ona napunila 9 meseci, uveli smo gotovo sve namernice, ona je fino ručkala, siskala, dolazi skroz neočekivan momenat, kada me gura i odbija dojku što mi je bilo potpuno neverovatno jer je rituale siskanja najviše i volela.

Mislila sam da je to faza - da je sita, nahranjena, ali kako je vreme prolazilo shvatila sam da sam u problemu. Moje dete odbija da sisa, još su se tada izdešavali neki loši emotivni momenti, prosto nisam mogla da prihvatim tu činjenicu niti sam mislila da će se to baš meni desiti, jer sam želela da imam poprilično dug staž u dojenju. Tada tek tada saznajem za grupe Podrške dojenju, za grešku koju sam sama na neki način sama prozvela. Tada sam shvatila de radi o "Štajku dojenja" kako se naziva, ali su to takođe bili teški mometni u mom životu, pa nisam uspela da istrajem uz savete stručnjaka. Dugo je trajala borba. Nažalost, lakše mi je bilo da joj svoje izmuzeno mleko dam na flašicu jer drugo nije pila. Tada sam shvatila koliko sam samo prepustila u ucenju najlepse vestine na svetu, mnogo sam plakala. Puna dva meseca sam se izmuzavala, uvek sa bebicom bila razgolićena nudila dojku, kud god sam krenula sa muzilicom, ali prosto trebalo je još i ono što se zove spokoj, a meni je zbog nagomilanih stresova baš tada to nedostajalo.

Dakle, ono sto sam htela da kažem: Danas kada su druge potrebe i faze u odrastanju jedne ozbiljne vrcave, talentovane, maštovite, kreativne petogodišnje devojčice delim vam svoju priču kao potrebu da izvučete poruku i nađete načina da budete svoje, ne dovzoljavajući da vas pogrešna uverenja, strahovi i strepnje ometu na putu. Svaka je mama posebna a proizvod njene hrabrosti se na početku nalazi u dojci u sadržaju koji je naproçenjiv za vaše čedo i koje nikada niko ni na koji način ne može da iskopira i sem vas ponudi! Tu blagodat i bliskost je ne dugo na moju žalost dobijala moja devojčica a ja sam te početne momente ljubavi - razlog o prestanku psihijatriske farmakoterapije, svestnosti, borbenosti, radu na sebi kroz njeno odrastanje uspela da pretočim u bajku koju svakoga dana živimo. Raste moje čudo i ja duhom ne dajući više razornim vetrovima da nas ometu u ljubavi ♥️♥️🌈🌞 Verujte mi kad sam ja uspela, svaka od vas može!!!