Kada malo bolje razmislim, sve mi je to fascinantno. Grupa hemijskih procesa, različitih elemenata moga tela proizvode svetu tečnost od koje ona danas ima skoro osam kilograma. Kao treći element, dodajem tu i bezuslovnu ljubav koju joj prenosim svakom kapljicom počevši od one prve.

Od prvog dana znala sam da ću je dojiti. Ta misao kod mene se formirala onoga trena kada sam saznala da sam trudna. Bila sam svesna da to nije nimalo lak proces. Čitajući i slušajući o problemima sa uspostavljanjem laktacije kod prijateljica, poznanica i ostalih, priznajem da sam se plašila. Svesna toga da je to veština koju obe moramo da savladamo, nadala sam se da ćemo uspeti. I jesmo! Moja mrvica sada je velika devojčica od osam kilograma. Sada mirno spava, a do malopre je bila na mojim grudima. Nudim ih joj kao hranu, utehu, kao ljubav, mogućnost da prevazidje sve granice svoga razvoja, da joj budu prva zaštita i sigurnost, kao što će joj sutradan to biti svaki atom moga bića. Samo neka sisa, dokle god želi. Majka će zauvek biti tu za nju.

Gledam je i pišem. Spava i spavaće sigurno još četiri i po sata. Moja ljubav držaće je sitom zauvek!