Bilo je mučno, nepoznato, bolno.. Kao majka po treći put rešila sam da dam još jednu šansu dojenju. Prva dva sina sam dojila manje od mesec dana. To doba mi se nije nimalo sviđalo, bradavice su bile bolne, mleko je teklo na sve strane i nekako mi je laknulo kada je mleka odjednom nestalo. Na red su došle flašice i formula.. Kao da mi je bilo svejedno... Ali, saznavši da ćemo dobiti još jednog anđela, dobro sam razmislila o dojenju i čvrsto sam odlučila da ću da dojim i da se potrudim da uradim sve kako mleka ne bi nestalo. Naravno, kupila sam kutiju dohrane za svaki slučaj. Ali, od našeg prvog zajedničkog dana na ovom svetu, bebac pije samo moje mleko. Naravno, kad smo došli kući iz bonice, nakon prve babicine posete, desilo se nešto što mi je moglo vrlo lako promeniti mišljenje o dojenju i navesti me da odustanem i opet pređem na formulu- grudi su mi buknule, bol se stvarala pri samom dodiru. Suze su curile kao iz kabla. Ali nisam odustala, taj dan sam se masirala, grejala grudi, izmlazala se do 3h ujutru. Sledećeg dana je već bilo bolje.. Kako su dani prolazili, bilo je lakše da više nisam ni pomišljala na formulu.. Svaki dan uživam u dojenju i jedva čekam da se mazim sa svojim bebcem. Gledam ga, gledam njegove oke, ručice i ponosna sam na sebe što ovog puta nisam odustala.