Deseta noć posle porođaja, rana zora, pola 4 ujutru, budi me tihi plač sinčića. Već smo bili budni oko 1, kada je nakon podoja nastavio da spava. Kad sam došla do kreveca, videla sam kako ručicu stavlja u usta. Proveravam koja dojka mi je punija, uzimam ga u naručje. Sedamo na krevet, i halapljivo počinje da sisa. Mleko je brzo krenulo, zagrcnuo se, zakašljao i ja ga zabrinuto podižem u uspravni položaj. Još uvek zatvorenih očiju moja bebica već mrda glavicom traži dojku. Vraćam ga. Nakon dvadesetak minuta dojenja, zatim podrigivanja odjednom otvara oči i nasmeje se najlepšim osmehom koji sam ikada videla. Vraćam mu osmeh ali brišući suze koje su mi krenule. Sledeći dan jedva sam čekala zoru da li ću videti taj osmeh posle dojenja. I neverovatno ali opet je bio tu. I od tada svaki dan mi ulepša osmeh posle podoja, a sada i svaki put kad mu kažem: “Sine moj".