Imam dva sina, razlika između njih je godinu dana i jedan mesec. Taman je stariji prestao da doji kada je mlađi krenuo u tu avanturu. I jednom i drugom sam se najviše smejala, onako tiho da ih ne probudim, kada završe sa jelom ali i dalje onako spavajući nastavljaju da cokću i vuku u prazno dok im višak mleka curi niz mekane obraze. Tako biva na kraju podoja kad se već umore i san ih savlada, a na početku nestrpljivo zgrabe svoju hranu i ne puštaju. "Mama daaaj!!!"
Daaaj daaaj daaaaaaj, ali nemoj mi majko zameriti ako zaspim pa moraš da me češkaš-volim to, štipkaš-volim i to, zoveš-volim i to, maziš-volim i to... To baš obožavam kad bolje razmislim :)
A onda podrig, neizostavni deo svakog podoja. Svi se smejemo kada dremkaju na ramenu pa ih probudi sopstveni podrig od kojeg se uplaše i kmeknu, zatim vide da je sve u najboljem redu i nastave dremku.
I tako iz dana u dan rastemo zajedno i uživamo.