Моја прича о дојењу креће још са трудноћом. Лактација је кренула у 16-ој недељи трудноће, што је за мене био знак да ћу моћи без проблема да дојим. Али дојење, као и све у животу, није тако једноставно, тако лако као што се мисли. Тог 01.06.2017. родила сам сина, али родила се и једна нова жена, брижна, срећна, пуна љубави за то мало биће. Он је био крупан, 3800 гр, требало је да може да повуче, и да извуче, али није било баш тако. Није дојење: ставиш бебу, она ручка и готово! И тако ја 8 дана након порођаја зарадим страшан маститис! Агонија је трајала 2 месеца, али та нова жена није марила за себе, већ само за добробит бебе! Ни исцрпљеност, ни температура 40, ни бол од масажа и измлазања, ни не спавање, ни сузе које су саме текле низ моје лице, нису ме одвратиле од дојења. Након та два месеца дојење је постало уживање за обоје. Дојили смо се свуда, у парку, у кафићу, у ресторану, на шеталишту, у продавници, у комшилуку, у ауту... Дојили смо се годину дана и престали мало пре него што смо сазнали да ћемо опет добити бебу 😊 Бата нам је стигао 18.02.2019. и успешно се дојимо од првог дана. Како је поново било довољно млека замолила сам сестре у породилишту да беби не дају дохрану, већ да ми га увек доносе на подој, а уз помоћ пумпице код куће измлазала сам вишак, па је сада дојење од првог дана право уживање 😊 Надамо се да ћемо имати стаж бар као старији бата, јер ДОЈЕЊЕ ЈЕ ПРАВА СТВАР ❤