Od kad sam saznala da sam trudna, želela sam da dojim svoje čedo. Ta želja mi je dala snagu da se izborim sa "trpanjem" dohrane u porodilištu, koju sam vešto izbegla; sa bolnim bradavicama, nesanicom.... Moj maleni je bio pravi lenjivac mali koji je jeo po malo i budio se jako često pa ni mama ni on nisu mogli lepo da se napapaju. Pošto mi je prvo dete nisam znala "caku". Kada sam shvatila, bilo nam je jos lakše i lepše. Moj sinak mali sada lepo doji, ozari se kada shvati da je vreme za hranjenje...a kad me pogleda svojim krupnim okicama i podari mi širok osmeh- mojoj sreći nema kraja; sve zaboravim, tada ništa nije važno, ostaje samo beskrajna radost u srcu i duši što sam svom detetu pružila najbolje što može: to je da jede najzdravije, da oseća svu moju ljubav i pažnju.... biti mama nije lako- ali, mama može biti svako, samo ako dovoljno jako želi!