Svoju priču o dojenju nerado pričam jer se završila brže nego što je počela. Rodila sam svoju devojčicu prirodnim putem, a razmišljala kako ću se snaći sa dojenjem još tokom trudnoće. Prvi udarac su mi zadale ginekolog i babica, rekavši gledajući mi grudi da će biti problema sa dojenjem. Posle porođaja sestre na neonatolgiji rekle su da je šteta što imam mleka a neću moći da dojim. Uprkos svemu i u inat svima htela sam da pokušam sve, želela sam da dojim svoju bebu jer sam smatrala to jednim dokazom majčinstva - jedina stvar koju mogu pružiti svojoj bebi a da to ne mogu drugi. Mučila sam i sebe i bebu ne spavajući noćima, obilazeći patronažne sestre i lekare, pijući lekove, kupujući silikonske nastavke i pumpice za izmlazavanje i na kraju sam teška srca zbog svog i bebinog zdravstvenog stanja morala da odustanem. Apsolutno podržavam dojenje, to je prelepa stvar, to je veliki posao (ne u smislu teškoće već značajnosti) i veliki izazov, a nekima na žalost nije suđeno da ga ostvare iako su ga se prihvatili.