Verujem da su sve priče o dojenju donekle slične a opet svaka posebna i najdraža onom koji Vam tu priču priča... Ja sam tako malenu bebu prvi put u rukama držala tada kad sam je rodila, nisam imala nikakvih predznanja, čak ni tuđih iskustva. Mislila sam da je to jednostavno uređeno porodiš se i odmah dojiš svoju bebu, na sreću tako je i bilo ali tek tada sam videla da je potrebno pre svega mnogo volje. Bila sam uporna da ću svoju bebu dojiti, tako je i bilo, pored svih neprospavanih noći zbog brige da li je moja beba sita.... Dojila sam je pune dve godine, i sada se sa setom sećam te njene sreće i mog neponovljivog osećaja, to je stvarno nešto posebno i tako mi nedostaje... Pre neki dan se oblačim i ona sa svoje dve godine i 3 meseca me oduševljeno pita : mama imaš još sike? Ja joj odgovaram: imam dušo moja, i oblačim crn grudnjak. A ona gleda i pita: a to su ti naočare za sike???