Dok sam još u stomaku bio, preko mame sam lepo jeo i pio. Brinula se stalno mama, da mi bude lepa hrana, vitamini, proteini, sve što mene snažnim čini. Ko bi bolje od nje znao, ko bi bolje pogađao, šta ja volim šta mi treba, pa da budem srećna beba. Iako to volim, reših da se rodim.
Mami sam se radovao, al sam malo gladovao, poželeh ja mleka, da teče k'o reka. Osmehnula se mama, kaže stiže hrana. Iskreno da kažem, neću da vas lažem, malo sam se mučio dok nisam naučio, kako sad to neko da izvuče mleko.
Mama me je strpljivo mazila i tepala, da l' će biti mleka o tome je strepela. Vukao sam, vukao, al ničeg ne beše, čuo sam da mamu neke tete teše. "Biće mleka drugi put, nemoj tužna biti, pa ćeš i ti, draga moja, bebu podojiti." Prolazili dani, a od mleka ni traga, ali zato mamu ne izdade snaga.
Probala je sve što može da joj mleko krene, trudila se, nadala se da usreći mene. Ljudi moji, kakva radost, kakvo ushićenje, kad osetih prvi put uspešno dojenje. Sve me muke male u tom trenu prošle, a blagodeti mnoge tad su mi nadošle. Znao sam da snažan i zdrav moram biti, jer ću svaki dan mamino mleko piti. Dodir mamin meni uvek mnogo znači, a ovako oboje postajemo jači. Na kraju svake priče pouka nas čeka, a to je da nema ništa lepše od majčinog mleka.