Ne, biti majka zaista ponekad nije lako.
Iako sam, čini mi se oduvek bila spremna za tu ulogu, život mi je odredio da ga čekam 5god. Bilo je puno uspona i padova i onda napokon trudnoća. Sve super. 7mesec - greškom lekara kažu - porođaj. Šok, neverica.. Moja mrvica stiže prerano u ovaj surovi svet sa svega 1750gr. Ali borili smo se 5god za ovo - izborićemo se do kraja. Ne nije bilo lako 2 meseca bolnice i toliko čekanja na prvi dodir, zagrljaj, poljubac.. Ali jedno što nisam želala to je da mi uskrate i dojenje. Te tako, odvojena od svoje bebe, danonoćno sam se izmlazala na 2h u svojoj "svetoj misiji" da ga ipak dočekam spremna kad izađe iz bolnice. I uspeli smo. Uspeli smo zajedno. On da prebrodi sve probleme, a bilo ih je mnogo. A ja da održim laktaciju punih 2 meseca pre prvog podoja. I ne samo da smo imali dovoljno mleka za nas, nego smo i donirali u humanu banku mleka na Institutu za neonatologiju za sve male divove čije majke nemaju. To je moj najveći ponos i uspeh!
Ne moram da pišem o prvom podoji, suzama, sreći, ispunjenim snovima?
Tada sam rekla "dobrodošao sine, ja sam tvoja MAJKA!!"