Nakon porođaja carskim rezom i buđenja iz anestezije pre vremena, kroz glavu mi je prošla jako glupa misao. "Katarina, drugo dete nećeš roditi." Gledala sam ušivanje svoje rane, smežuranog i strijama izobličenog mesta, koje je trebalo da bude moj stomak. Bolelo je previše. Odatle je misao o drugom detetu. Još uvek u delirijumu, na hodniku me čeka porodica. Svi su radosni, osmesi su im na licima, a ja bih najradije plakala na sav glas. Majka mi pokazuje sliku moje bebe. Mog dečaka. Mog Vukana. Mali smotuljak nakostrešene kose i širom otvorenih usta. Srce mi je na trenutak stalo. Na operacionom stolu, u maminom stomaku je pravio žurku. Doktori su se smejali, a on je žurio da izađe. Tog nultog dana videla sam svoju bebu na kratko. Sledećeg dana, u vreme podoja, babica ga je donela. Proveli smo malo vremena zajedno, jer je babica rekla da sam trenutno nesposobna za život. Jako me je pogodila činjenica da posle carskog reza ni sebi ne možeš da pomogneš, a o bebi da ne pričam. Tih prvih dana sam bila najtužnija osoba na planeti. Sve majke su dojile svoje bebe, pričale im, mazile i spavale sa njima. A moja beba nije bila sa mnom. Tih dana je potekao kolostrum. Sećam se da sam mislila kako sam se oznojila, dok mi jedna majka nije rekla da tražim dete. Tada se sve promenilo. Beba je bila mala, nije imao šta da uhvati. Počeli su problemi. Pritisak od strane babica, uvučene bradavice i Vukan lenj, da više od toga ne može. Toliko je plakao da dam mislila da će mi uši iskrvariti. Toliko sam plakala, da sam konstantno imala osećaj da uopšte ne znam šta radim. Ili da sve radim pogrešno. Probali smo cuclu u obliku bradavice, veštačku bradavicu... Pumpicu za izmlazavanje mleka. Ona je rešila sve moje probleme, čak i pojavu mastitisa. Vukan je dojio. Stvorili smo jaku vezu. Moje drvo života je bilo u punom cvatu, ali beba je bila jako lenja tih prvih dana. Nije dojio dovoljno, spavao je na dojci i nije vukao pravilno. Tešila sam se da će sve biti drugačije kada dođemo kući. Bilo je mučno. Teško. Kada je shvatio da je to jedina hrana, da nema flašice i cucle, počeo je halapljivo da doji. Čak ga ni ragade nisu sprečile. Menjao je svoju rutinu stalno. Grčeve smo jedva preživeli. Plakanje i dojenje istovremeno. Mislila sam da polako gubim razum, jer ništa nije onako kako sam zamišljala. Naš prvi izlazak u grad je prošao tako što sam naišla na osude zbog dojenja u javnosti. Nešto što sam tada naučila bilo je da beba ne sme da čeka kad je gladna i kad je nervozna i postane još nervoznija, onda mama i beba mogu da se takmiče ko će plakati više. Pošto je Vukan bio lenja beba, dve nedelje sam mu olakšavala hranjenje. Po jedan dnevni i noćni obrok mog mleka na flašicu. Samo sam otežala sebi. Sve se promenilo posle prve kontrole. Za mesec dana je dodao oko 1670gr. Bila sam jako ponosna na svog malog borca. Trudio se da doji, plakali smo zajedno, neko vreme je čak odbijao dojku, ali upornost se isplatila. Naučili smo da postoje skokovi u razvoju, pa se trudimo da što bezbolnije prevažiđemo i njih. Biti mama je teško, ali veoma lepo. A dojenje nije savršeno ni idealno. Bolno je, ali svaka majka zna da je najkorisnije. Plašila sam se da neću imati mleka, jer moja majka sa mnom nije imala. Bila sam beba koja nije dojila ni jedan jedini dan. Zato sam pokušavala non stop da nateram Vukana da doji što više i češće. Jer što više i češće doji, više mleka se proizvodi. Takav savet dajem svim trudnicama koje željno iščekuju da donesu na svet taj maleni smotuljak sreće. Ovo nije priča o dojenju, već o svim trenucima koji su mi obeležili život. Ja nisam rodila samo bebu, sa tom bebom sam se rodila i ja. Onakva, kakva nisam znala da mogu da budem. Strpljenje je ključ bilo kog uspeha, pa tako i u dojenju. Danas smo napunili tri meseca i teški smo skoro 8 kilograma. Za tri meseca, naučila sam da razlikujem plač svog sina kad je gladan, kada ga je strah i kad ga nešto muči. Naučila sam kako da ga podstaknem da guče i komunicira sa mnom. A tek kad se smeje... Tad bih mogla da skočim do neba. Iz dana u dan on sve više raste, a sa njim i moje srce raste. Celo je ispunjeno ljubavlju koja poprima ogromne razmere. Biti roditelj znači da će naše srce uvek biti izvan našeg tela. Sreća je kad te sjajnim okicama beba traži, kad te prepozna. Saznanje da si tom malenom biću heroj, anđeo čuvar, majka. Dojim bebu kad god potraži i gde god da se nalazimo, jer ne postoji jača veza i imonuloška sigurnost, kao što je dojenje.