Ovo je inače i tužna i smešna priča o dojenju jedne devojčice. Naime, Jelena se rodila na vreme, zdrava i velika beba. Svega nekoliko dana po povratku iz porodilišta saznajemo da ipak nije sve tako savršeno i spokojno kako je delovalo samo par dana ranije. Ona je rođena sa jako retkom i teskom dijagnozom neurološkog oboljenja. Kako bi se pratilo njeno stanje 24 sata, nije bilo vremena za uživanje, a najmanje za spavanje. Svaku noć smo na smenu pratili kada će da dobije napad kako bismo odreagovali na vreme. Proslo je par meseci, polako smo se opuštali, ona je dobijala adekvatnu terapiju i konačno počeli da uživamo u bebi. Nju smo okupali, spremili za spavanjac, uspavali i legli da gledamo film. Ujutru se budim sva izgubljena, ne znam gde se nalazim. Dan, beba spava, tata spava..Pomislila sam to je to! Prespavali smo prvu noc. Skuvam suprugu kaficu, sebi toplo mleko i započnemo dan..U jednom trenutku, on meni kaže:
-"Kako spavaš, kao top! Čak si i hrkala noćas."
-"Jaaao, nemoj me zezati nisam hrkala nikad u životu. Ma šta iako sam hrkala bar smo se naspavali svi, a ni Jecka se nije budila."
-" Nije se budila?"
-" Ne! Prva noć da je nisam dojila."
-" Hahahahah, pa naravno da nisi kad hrčeš kao slon, ja sam je dojio?"
-" ??? "
Uzima tel. i pokazuje mi snimak. A ja ne znam da li da se smejem ili da propadnem u zemlju.
Jelena je plakala, ja je nisam čula. On se probudio, uzeo je iz krevetića, stavio je da legne pored mene, meni spustio majicu toliko da ona moze da se posluži. Drzao je prstom moju dojku da ne padne na njen nosić dok nije zavrsila, obukao mi majicu, nju podigao da bljucne, uspavao i vratio u krevetac.
Ja sam bila oduševljena njegovom idejom kako me je pustio da se naspavam, a ujedno i nahranio bebu. Ona sada ima 4 godine, mladju sestru Jovanu koja je napunila 2 i tata nam je najveća pomoć i podrška u kući.
Ako bih mogla da biram jednog dana svoje zetove, volela bih da budu kao Jelenin i Jovanin tata.