Kao što sam naslov kaže put života je trnovit i sazdan od uspona, padova, ležanja pa onda iznova ustajanja. Nikad nisam mislila da ću od celog društva ja prva biti nazvana nečijom ženom a onda i majkom a još manje da ću svoju decu uspeti da hranim uz pomoć isključivo sebe i svog tela. Moja prva radost stigla je jednog hladnog januara i usledilo je 8 meseci više nego uspešnog dojenja. Uživale smo u svakom danu i druženju, blagoslovu koji samo majka može da stvori. S obzirom da smo živeli sa saznanjem da nam je druga radost na putu polako smo smanjivale obroke i druženje usmeravale u nekom drugom pravcu. Nažalost druga očekivana beba nikad nije dočekana kako je planirano, kako na to nismo mogli da utičemo izgubljena je u 8.mesecu trudnoće. Nakon porođaja bila sam prinuđena da uzmem tablete za prestanak laktacije. Neizmerna tuga nije nam dala da se ponadamo vise da ćemo ikad imati decu a pogotovo da ću istu dojiti... A onda... svetlost, velika i jaka. Tri meseca nakon tragedije saznali smo da će nam Đurđevdan doneti čudo, kasnije se ispostavilo ČUDA. Nekoliko meseci kasnije našla sam se u predivnoj prestonici, sa ogromnim stomakom, šarana kao zebra, velikim, danas popularnim grudima, i dve velike nestrpljive lavice od po svega dva kilograma. Neverovatno je čemu urin bočica može sve može da posluži u tom periodu kupovali smo ih na stotine da nadomestimo naše (ne)druženje i stignemo do maženja. Svaka 3 sata sam izdvajala mleko kao da je poslednje i kao da mi uskoro stižu da same uzmu sto im pripada. To se i desilo konačno.... Sada se družimo ekipno. Jedna recituje, crta i boji, dve u duetu ručkaju, a ja...Ja zahvalim se Bogu svaki dan i na svakom daru posebno, svakom daru i svakom NOVOM danu.