Onoga dana kada si došao u moje naručje, obećali smo jedno drugom dve stvari: da ću dati sve od sebe da ću biti najbolja mama na svetu, a ti meni, da ćeš biti najdivnije stvorenje na planeti. Mislila sam da je to dovoljno: želeti i dati sebe bezuslovno i biti zaljubljen u svoj smotuljak. Međutim... Carski rez je doneo očekivane posledice, uspostavljanje laktacije se desilo tek trećeg dana od porođaja, male bradavice, nervoza zbog nedovoljnog skupljanja materice, hormoni i još ko zna šta sve... Sve to u zbiru činilo je da bajku sa početka okrene naglavačke. Tebe bi donosili gladno, režao bi, pokušavao da sisaš... Ali bezuspešno... Bolelo je... Do krvi.. Do rana na bradavicama, do milionitog bezuspešnog pokušaja. Nakon prolivanja silnih suza, jedne noći u bolničkom krevetu shvatila sam sledeće: da sam ja ta sada koja je velika, a ti onaj kome je dozvoljeno da plače. Da sam ja ta koja treba da te teši i uradi sve da bi ti bio srećan. U tom trenutku počinje sve da se menja. Odluka je pala! Borba je počela! Sve je bilo prihvatljivo, osim poraza!
Kada smo stigli kući, sve je bilo opuštenije. Na sve načine smo pokušavali da poboljšamo količine mleka: ishrana, čajevi, boza, voda... Galoni litara... A onda je sve krenulo kako treba! Beba je za mesec dana dobijala i više od potrebne količine mleka i dobijala uvek više od prosečne gramaže iz meseca u mesec. Sve se isplatilo! Svaka suza prolivena! Svaka rana isceljena! Ništa nije bilo dragocenije od osmeha podojene bebe koja se meškolji i smejulji tražeći najbolju pozu za svoj pun stomačić. Mamina misija je bila ispunjena... Srećna mama i sita i zadovoljna beba 💕