Čim sam saznala za trudnoću najveća želja mi je bila da dojim svoju bebu... Uvek sam maštala o tome, znala sam da je to jedan predivan osećaj povezivanja sa bebom... Ali nažalost nisam ga iskusila... Bar ne za sada. Agonija je počela još u porodilištu, 2h posle porođaja... Od toga da je beba super dolaze dve sestre da me obaveste da joj je zatvoren ušni kanal i ima deformitet uveta, naravno nisu mi tako rekle već mnogo gore, bezobraznije... Ali o tome i ne želim da pišem... Šok veliki, očaj, padam u depresiju... Ona sitna 2500 gr nema snage da sisa, mleka nema... 2 meseca smo se hranile tako sto sam se ja izmuzavala po 1, 5h da bih napunila 60ml mog mleka. Tako svaki obrok. Svaki dan isti...pošto je sitna hranjenje na 2h...pola sata jede 1,5h se izmuzavam za sl. obrok... Modrice, rane, upala, temperatura zbog mleka... Agonija... Posle 2,5 meseci sam rešila da prekinem, plakala ceo dan zbog odluke ali nije vredelo ništa. Kako sam prekinula više nisam imala ni kapi mleka... I dalje kad pomislim na dojenje obuzme me neka tuga. Smatram to svojim najvećim ne uspehom u životu a pogotovo kad čujem priče da je nemoguće da nemamo mleka nego da je to naša greška i druge komentare jako ružne za majke koje nisu uspele. Ali to ne znači da sam izgubila nadu, nadam se da ću imati više sreće drugi put, ako Bog da.