Septembar 2017, na svet je stigao moj drugi dečačić. Zbog problema odmah po rođenju je prebačen na neonatologiju, a ja zbog carskog reza ostajem sama u porodilištu. Ne moram da vam pišem koji strah i bol sam osećala što nismo zajedno...Dolazi sestra za laktaciju i govori mi koje tablete da kupim za zaustavljanje mleka, jer dok budemo opet zajedno napraviću sebi problem sa grudima. Nakon prvog porođaja ogroman problem sam imala sa mastitisom i tada naš pokušaj sa dojenjem bio je nažalost neuspešan. Muž ceo grad prevrnuo da nađe tablete,ali nije uspeo. Suza suzu stiže,a ja mislim sigurno je neki znak da probam da održim mleko kako umem i znam. Od ujutru do uveče, deset dana izmlazala sam mleko. Bilo je neću da lažem užasno bolno, ali cilj je bio mnogo bitniji. Njemu je sad više nego ikome barem kap istog i te kako potrebna. I evo nas nakon desetak dana konačno zajedno, presrećna što je u mom naručju i preplašena da li će nakon flašice koju je dobijao za obroke hteti uopšte da se potrudi da sisa. Sestra je videla koliku volju imam i rešila da mi pomogne. Stavljam ga da sisa a on na moje oduševljenje ko da nikada nije probao flašicu, bio je to naš zajednički uspeh. Iskreno nije to dugo potrajalo, nekih mesec dana, ali verujte i to je za mene a i njega bio ogroman dobitak. Nakon prvog neuspešnog, drugog za mene uspešnog nadamo se da će treće dojenje proći bez nekih muka.