Odakle početi, ako ne od početka...
Kad sam saznala da sam trudna mislim da nije bilo srećnije žene na svetu od mene (verujem da je tako kod svake žene 🙂). Osim što sam brinula o trudnoći isto tako sam i brinula da li ću dojiti jer mene majka nije dojila posšo mleka nije imala...i tako su prolazili dani i ja sam samo pričala o tome kako želim da moju bebu dojim i nisam ni pomišljala na dohranu...i došao je porođaj koji je trajao i na kraju došlo do komplikacija ali sve se završilo na kraju dobro...beba je bila odlično,a ja sam primala antibiotike i upočetku nisam smela da je dojim, da bi mi posle 2 dana dozvolili ali tad je već bilo kasno, nisam uspela da uspostavim laktaciju, bebu su dohranjivali u porodilištu. Kad smo dosli kući pokušala sam svi naporima da povratim laktaciju i uspela sam. Mesec dana sam je dojila i samo je skroz prestalo, uprkos svim mojim naporima da ga povratim na moju veliku žalost bilo je bezuspešno i moj najveći strah se i ostvario...ali tih mesec dana dok je makar malo dojila bilo je predivno iskustvo i predivan osećaj. Sama ta bliskost majke i bebe maženje i uživanje u bebi je nešto najlepše što svaka majka može da poželi...Ovim putem bih svim majkama poručila da doje svoje bebe jer je to nešto najlepše, ta bliskost između majke i bebe je neprocenjiva, niko i ništa ne može to da nadomesti ma koliko se trudili, jer je to neprocenjivo 🙂