Prvi porođaj je pre 4 godine završen carskim rezom. U sobi sa mnom majke koje su već imale decu. Sećam se, bila sam prilično razočarana kada sam videla njih da doje svoje bebe, a meni mleka ni u najavi nema. Treće jutro sam se probudila i spavaćica mi je bila potpuno mokra od mleka. Mislim da je najlepši mogući momenat za mene bio kada su mi ćerkicu doneli na podoj, i kada sam čula kako mljackajući ručka. Imale smo bezbroj poteškoća, dok se obe nismo navikle na novonastale okolnosti, pronašle odgovarajući položaj za dojenje i prevazilazile kasnije jos veće izazove - poput skokova u razvoju. Tada sam doslovno svaki put pomišljala kako nemam dovoljno mleka. Narednih 8 meseci, ručkajući moje mleko, moja devojčica je rasla prilično brzo. To mi je pomoglo da shvatim da nisam bila u pravu. Danas, dok ovo pišem, gledam u svoje drugo dete koje spava u svom krevetu. Sa njim je ovo iskustvo pomalo drugačije. On je prilično zahtevna beba, i čini mi se da bi po ceo dan provodio sisajući. Suština svega ovoga je ta veza između majke i deteta koja se učvršćuje samim činom dojenja. Pogledi koje razmenjujete sa svojom bebom. Svaki dodir i maleni osmeh čine da zaista shvatite da su odricanja, trud i upornost koju ulazete urodili plodom. Vaše dete koje vam je u naručju u potpunosti je pod vašim okriljem dok mu pružate najosnovnije stvari potrebne za život.