Kao i svaka druga mama, prvi put sam se srela sa najlepšim osećajem koji povezuje majku i dete, dojenjem. Pošto sam se porodila carskim rezom mleko mi nije krenulo odmah već drugi dan, kada je sestra, babica prišla da proveri da li je mleko krenulo.
Odmah posle pola sata mleko je krenulo zahvaljujući babici. Za mene je posle tog trenutka sve bilo lepše i naravno osećaj da mogu da nahranim svoju bebu bio je neopisiv, posle su mi doneli bebu, naravno nije sve tako glatko išlo, u početku nije hteo da jede, baš slabo, ali sam mu nudila svaki čas kako bi krenuo da sisa. Pored mene je bila jedna žena koja je rodila devojčicu, uprkos tome sto je žena bila uporna da doji nije imala dovoljno mleka iako je bebica htela. U tom trenutku kao i svaka novopečena majka nisam znala da mi je trebala pumpica, grudi su mi bile upaljene, pidzama uflekana od mleka. Rekla sam joj daj mi bebicu da je podojim dok sam tu i tako sam je par puta podojila i mala je se odmah smirila, ne zadugo posle toga i moj sin je počeo da sisa kako treba. Muž mi je četvrti dan posle porodjaja doneo pumpicu i spasio me od upale. Kada smo došli kući bilo je malo teže jer opet u porodilištu sestre su oko bebe i možeš malo da odspavaš. Dok smo se navikavali jedno na drugo prošlo je vreme, dok beba sisa iz jedne dojke na drugu ide mleko, pa hvataj da ne okupaš sve oko sebe, kada se probudi uveče da jede a tebi duša spava, pa naravno podoj, pa ga uspavam pa se izmuzem, ali sve to prodje. Još uvek ga dojim i planiram dok se ne vratim na posao krajem godine. U početku je bilo jako bolno, ali sada ne osećam ništa sem topline bebinih očiju kad se najede i pogleda sa osmehom prepunim ljubavi. 💖💖💖