Hitan carski rez u 41. gestacionoj nedelji, otvaram oči i budim se iz anestezije. Osećam bol ali i ogromnu sreću dok gledam u to malo čudesno biće koje leži na mojim grudima kako bismo ostvarili taj prvi najbitniji kontakt majke sa detetom.
Još uvek slaba i iscrpljena od operacije tonem u san, dok bebu odvode u poseban blok. Sutradan pokušavam da je dojim ali jos uvek ništa, tek trećeg dana krece kolostrum i dok pokusavam da pravilno postavim bebu na dojku ležeći na jednom sestra mi daje terapiju u drugi kuk. Srećna sam i bodrim se kako ću sutra jos duže i uspešnije moći da je dojim. Peti dan izlazimo iz bolnice i krece prilagođavanje. Jos uvek nema dovoljno mleka, primećujem po njenom plaču da je gladna. Užasno se osećam jer doživljavam ovo kao lični poraz s obzirom na moju ogromnu želju za dojenjem. Probala sam sve što bi pospešilo lučenje mleka, dok ona spava izmlazavam dojke u nadi da će mleko krenuti da nadolazi. Stalno je dojim i menjam položaje dok bol u trbuhu i ranu potpuno ignorišem. Danima se tako dojimo celi dan i noć u ciklusima, a dok beba spava ja izdajam ostatak mleka. Umorna sam od nespavanja. Tek 15. Dana mleko je krenulo da se luči obimnije a beba da bude smirenija i spava u intervalima od 2,5 do 3 sata. Srećna sam i spokojna jer sam uspela u svojoj misiji. Dojenje je trajalo do bebinih navršenih 13 meseci, kada sam nažalost morala da se vratim na posao, i bilo je naporno za oboje da se i dalje dojimo. Nikada nisam ni pomislila da odustanem od svoje misije, a o blagodetima dojenja izlišno je govoriti, dokaz je činjenica da se do svoje druge godine nije ni jednom ozbiljno razboleo.