Kada sam ostala trudna, krenula sam sa edukacijom, od ishrane u trudnoći, do priprema za porodjaj, dojenja i odgajanja bebe. Akcenat sam stavila na dojenje jer sam ga smatrala bitnim. Kada bih nekoga u okruženju pitala da li je bilo teško, šta ako ne budem mogla da dojim svoju bebu? Govorili su mi da nije toliko važno, ne bi bila prva beba odrasla na dohrani. Ali meni je bilo važno. Bila sam svesna da je to najbolja hrana za moju bebu. Pa to je priroda,zar ne? I samo sam prestala da mislim o tome. Kada su mi prvi put doneli bebu na podoj samo sam rekla-pa možemo mi to. I krenuli smo polako. Taj osećaj je nešto najlepše što sam doživela u svom životu. Ta povezanost dok sam hranila svoje dete je bila nešto neverovatno. Davala sam svoj maksimum kako bih mogla da to održim. Volela sam da ga dojim dok smo sami, najviše, tada sam ga mogla maziti, gledati, tada smo nas dvoje, kao jedno. Oboje smo uživali maksimalno. A on jedna mala mrva, prvih met meseci je rastao samo od mog mleka. To je priroda. To je nešto posebno. I važno je! Zaista jeste.