Porodila sam se 9 maja. Prvo dete, suprug i ja sami, bake i tetke kilometrima daleko, mi zbunjeni, malo uplašeni, ali presrećni... Kada sada malo bolje sagledam situaciju možda je i bolje što nisam imala neke žene pored sebe da me još više zbune... Čitala sam u trudnoći dosta o dojenju i shvatila da je to ono što želim za svoje dete, ono najbolje - majčino mleko. Listala forume, sajtove, čitala tekstove savetnica za dojenje. Sve je to u teoriji delovalo lako, ali... Odmah po porođaju babica je odnela bebu, ja sam ostala na stolu. Posle nekih sat vremena prebacili su me u sobu, i pitali me da li da mi donesu bebu odmah ili da li želim da se malo odmorim, odspavam. Ali ja sam samo htela da uzmem dete i krenemo sa podojima, jer sam znala da je to najbitnije u startu. Imala sam veliku sreću da je pedijatrijska sestra koja je bila dežurna tog dana jedna divna žena koja je delila mišljenje sa mnom-da je dojenje vrlo bitno. Donela ga je i počela da mi objašnjava šta da radim, i kako da namestim dete na dojku. Nije bilo lako, on je stalno plakao i ispuštao dojku iz usta, ja sam plakala pored njega, shvatala sam da je gladan ali nisam htela da mu dam flašicu, znala sam da ćemo uspeti, ako se još samo malo potrudimo, zajedno. Ona je bila pored mene celog dana, umirivala me, I podržavala. Posle ne znam koliko neuspešnih pokušaja uspeli smo! Mleko je lepo krenulo i moj Vasa je konačno prihvatio dojku. To je bila ljubav na prvi pogled 🙂 Sve je delovalo super, otišli smo kući, presrećni. Desetak dana je sisao i napredovao fantastično, ali onda je krenuo haos. Dojila sam ga na zahtev, znači onda kada je on to tražio. Bilo je dana kada je to bilo na svakih 20-30 minuta, nekada na dva sata. Patronažna sestra je rekla da to nije dobro, da dete tako neće napredovati, da se mora uobročiti. Ali ja sam se konsultovala sa savetnicom za dojenje, i rešila da nastavim tako kako smo i počeli, dojenje na zahtev. Prva kontrola napredovao super, doktor zadovoljan. Druga kontrola nije baš dobro, dodao je manje nego očekivano, plakao stalno, bio nervozan, odmah sam zaključila da je gladan. Da li odustati od dojenja, samo dohraniti formulom? Bila sam stvarno očajna, osećala sam se bezvredno. Imala sam samo tu sreću da me je suprug mnogo podržavao, i gurao, davao mi je snagu kada je nisam imala i kada sam htela da odustanem i samo dam flašicu. Opet konsultacije sa savetnicom. Pored čajeva za dojilje, soka od jabuke i uopšteno dooosta tečnosti, stavljala sam bebu vrlo često na dojku i uspeli smo da uspostavimo ponudu i potražnju. Prošli smo još par puta kroz to isto, kasnije mi je pedijatar objasnio da je razlog skok u razvoju, ali smo uspeli sve da prevaziđemo bez i jedne flašice dohrane. Rezultat je beba isključivo dojena do šestog meseca kada smo krenuli sa čvrstom hranom, a posle toga je sikio do drugog rođendana, onda je rešio da je dosta, ostavio je dudu za baru koji je bio u maminom stomaku, koji sada ima dve godine, i i dalje sisa 😀 sa njim je sve išlo mnogo lakše. Jedino ne znam kako će ići odvikavanje, jer kako stvari stoje sada, ne planira da prekine uskoro 😊 Želim samo još da dodam jednu poruku mamama koje imaju probleme sa dojenjem-u 99 posto slučajeva sve je rešivo, samo budite vrlo uporne, i ne odustajte i kada vam se čini da je nemoguće, i preteško.. Samo hrabro, šalju vam poljupce i zagrljaje dva sisavca Vasa i Rastko ❤️