Ee da, bilo je to prvi put 23.07.2013 rodila se moja Ina, za mene je porodjaj teška trauma jer nemam toleranciju na bol, ali kao i sve brzo to prodje i to, nikad više, takodje se brzo zaboravi. Taman se malo zaboravi na bol radjanja kad eto ti druge, dojenje... Ko bi rekao da i to boli, prvi kontakt mene i moje bebe a boli, ali ne odustajem, stisnem zube, polomim mužu prste stežući ga za ruku koju mi je dao ne bi li mi olakšao. Dani prolaze a bol ne jenjava, kako je to moguće pitam se?! Nemam koga da pitam za savet, dokle će to trajati, ne želim da odustanem, želim da dojim svoju bebu, malo po malo bol je neprimetno nestala i moja beba je sikila više od 2 god. Uprkos bolu, prekornim pogledima konzervativnih ljudi, iznenadjujuće za mene groznih kritika žena zašto dojim tako veliko dete. Ali nisam odustala, čak i kada je došao taj dan da moja beka više nije želela siku, nekako mi je od jednom nedostajalo sve to Taj bliski kontakt mame i bebe, povezanost, ljubav.. neopisivo. I onda prodje 6.5 god i 07.01.2020 na svet donesem još jednu princezu, Lucia je došla mnogo lakše nego Ina ali bol je bila opet ista, zahvaljujući neverovatnim babicama i sestrama Betanije sve je bilo lakše, dojenje..opet boli ali već poznato, ovaj put nisam lomila mužu prste samo sam stisnula zube i za tren je bol nestala, i tako moja mala Luce sada siki kao i njena seka, a mama je srećna jer je dojenje nejlepša stvar na svetu za mamu i bebu :)