Sa mlekom problema nije bilo, srećom, odmah se pojavilo.
Malo lenje beše beba, sisala samo dva, tri minuta, koliko njoj treba.
Mama se uplasila: "šta je bebu spopalo" budila je, štipkala, golicala stopalo .
Evo nove boljke, stvrdnule se dojke, stavi kupus, pa obloga topla, pa obloga hladna, samo da beba ne bude gladna.
Zatim masaža, topla kupka, izdajanje ručno, kako samo to beše mučno.
A bradavice, k'o da su ih pirane grizle, a ne ustašva ove male šmizle.
Beba je na dojci k'o privezak bila, na njoj je preko dana i noću snila.
Stiže i nova dilema:"Bože, pa mleka nema!"
A samo par dana posle nova misao u mojoj glavi:"Joj, beba se u mleku davi!"
Plače ona i ja takođe:"Jedva čekam da sve ovo prođe!"
Ali malo nakon toga, sve je došlo na svoje, više nista ne boli, više se ne bojim i jedva čekam da je dojim!
Bol i suze, vrede svake muke, jer nema lepšeg osećaja nego kad uzmeš bebu u ruke.