O da, Lenka je bila dugino dete. Tako zovu decu koja su rođena posle spontanih. Dve bebe pre nje u meni nisu opstale. Ona je bila ta kojoj nisam smela da se obradujem do momenta kada su mi je doneli u naručje živu i zdravu. Ona je bila ta koja devet meseci u meni nije osetila ništa od emocija osim brige i ogromnog straha.
A onda se rodila, baš kako kažu, izašla iz duge.
A iz mene je potekla čista ljubav, ne mleko.
Nju sam hranila na grudima svojim iz kojih je tekla takva ljubav, sigurnost, obožavanje, zaštita.....
Nije to samo mleko. Ulivala sam joj snagu, borbenost, prkos, inat, ponos, otresitost i sve ono što je kasnije postala.
Često sam je dojila i kupala suzama. Da, plakala sam od sreće a moje suze su kapljale po njenoj glavici i činile je jačom svakog momenta, svakog trena.
Uskoro će godinu ipo, a ja još uvek ne mogu da prestanem da je dojim. Još malo neka traje. Treba joj. Treba i meni. Nas dve smo jedno i uvek povezane nevidljivim nitima. Radost moja najveća!!