Prva trudnoća, nikad dojila, a želela bih. Slušam priče kako majkama stane mleko preko noći i nadam se da ću dojiti bar 3 meseca, svaki dan preko biće to uspeh. Došao je taj dan, rodio se Kosta, moj Kosta, moja beba. Nadala sam se da je dojiti lako, ali mleko nikako da krene. On je vukao, ja slušala savete, ali... ništa. Trećeg dana, pakujemo se da idemo kući, te će cimerka - Krenulo ti je mleko.
Moje sreće, moje radosti, jedva sam čekala da opet pokušam da podojim Kostu. I stvarno mleko je krenulo i svaki naredni put pre nego sto bi mi moja beba tražila da jede krenulo bi mleko. Fascinantno kako su majka i beba povezane. Prošao je mesec, dva, tri, šest, dojila sam Kostu godinu dana sve dok sam nije rešio da ne želi više da sisa. Dve godine posle, došla je evo i druga beba, druga beba koju dojim i uživamo u tome i on i ja.