Moja priča počinje 2. Decembra 2019.godine kada je stigao beba Vukašin. I možda nije najlepša ali nadam se da će biti poučna.
O dojenju nisam znala apsolutno ništa sem onih priča koliko je zdravo i najbolje za bebe.
Dakle, šta, kako i kada, ne.
Tu noć kada su mi ga doneli u sobu, došla je sestra sa dohranom, upitala sam da li bih ja mogla da probam da ga nahranim.
Rekla je naravno i objasnila mi kako to sve treba da izgleda.
Vule i ja smo odmah ”kliknuli”, valjda smo to oboje baš silno želeli. I tako je sve počelo.
Medjutim, dolazimo do toga, da u raznim školicama uče trudnice kako dete treba dojiti naizmenično iz obe dojke u togu jednog podoja, što iz mog iskustva nije baš dobro.
Ja sve do drugog meseca nisam znala za “prvo” i “zadnje” mleko, odnosno, prvo je vodenkastije i služi da bebici utoli žedj, dok je zadnje masnije i ono je hrani. S tim u vezi potrebno je sa svakim podojem detetu dati drugu dojku.
Takodje, baš iz tog neznanja, bilo mi je teško jer se dete budilo i plakalo veoma često.ja sam bila preumorna, a on stalno gladan i moram reći jedva sam čekala da prekinem . zavidela sam mamama koje hrane dete na flašicu.
Dok konačno lepo nismo ušli u štos, kada, koliko i kako :)
On puni evo 5 meseci, hvala bogu sve je kako treba od samog početka, raste brzo i vreme je da uvodimo ishranu polako. Medjutim, sada ja ne želim da prekinem sa dojenjem, i želim i nadam se da će još dugo potrajati.
Uživam dok smo tako bliski, da ga gledam, kako je samo lep i kako se razvio isključivo od mamine sike.
Dojenje je stvarno nešto najlepše posle njihovog dolaska na svet ❤️