Dan po porođaju pedijatar je pogledao bebu i rekao" Vi biste mogle kući sutra". Srce mi se steglo i suze su mi navirale, u glavi hiljadu misli, šta ja da radim sa malom bebom kući? Hoću li umeti? Kako ću je hraniti? Presvlačiti? Grudi su me bolele i ja sam pokušavala da je nadojim, nesigurna da li radim kako treba, svakoga ko nam je ulazio u sobu pitala bih za savet. Svi su drugačije govorili, te ovako, te onako, ja se trudila da razumem i bojala se sutrašnjeg dana kada je posle trebalo da i meni daju odobrenje i da idemo kući. Sutradan, na kontrolnom ultrazvuku lekar se veselo šalio a onda je odjednom njegovo lice postalo ozbiljno. Rekao mi je da imam nekakav ostatak u materici i dao mi neke infuzije kako bi to izbacila. Pomena o odlasku kući više nije bilo. Moja devojčica i ja smo narednih dana počele da se navikavamo jedna na drugu. Meni je usledila revizija, jedna, pa druga, strah, agonija, sve je nestajalo kada je ona bila pored mene. A ona kao da je znala, i kada mi posle intervencije nadođu grudi ona pojede sve, i višak bljucne, vrlo brzo dohrana nam nije trebala. Ona bi mirno spavala pored mog kreveta, sita. Bubica moja mala i moja najveća podrška tih dana. Kada smo 15 tak dana kasnije stigle kući uveliko smo bile uigran tim a dojenje nam je već bilo rutina. I dojila je narednih 20 meseci.