Dok ovo pišem gledam u moju herojinu. Ovo malo čudo, nevaljalo, ponekad bezobrazno, umiljato i presmešno dete.
Dojila sam je godinu dana. Rodila se sa najboljom ocenom, ali se u toku noći sve promenilo. Nagutala se vode, krv na plućima, pluća slabo rade i jos svašta nešto.. Počinje njena borba, a i moja da sačuvam mleko.. Pored stresa i brige teško je sačuvati mleko. Čas krene, čas stane... A želim da je dojim. Izmazanje svaki dan po nekoliko puta, bolne bradavice od one flašice..
Priče da će mleko da stane ako izađem po mraku dokazala sam da nisu tačne kada sam jedno veče išla da je vidim. I dalje sam imala mleko, zamislite. 😁 Onda je krenuo nalet, verovatno od silne zelje. Sledi još veća borba. Flašica, obloge, muž da pomogne. I tako trinaest dana. Uspešnih dana za nju, a i mene. Kada je došla kući bilo je na prvu loptu, što se kaže. Ne znam da li joj je neko davao da doji, ali je u letu prihvatila 😁 Onda dojenje na sat, dva. I dan i noć. I tako godinu dana.
Eto, moja priča nije možda o najlepšem dojenju, ali je za mene najlepši i najjači uspeh da sačuvam mleko toliko dana i pored toliko stresa i briga.
Borac! Ona a i ja.