Zovem se Milica i imam 21 godinu. Pre dva meseca postala sam majka jednog predivnog dečaka Luke. To je najlepši osećaj na celom svetu, ali nisam znala da i dojenje može biti prelepo iskustvo. Čitajući razne komentare i slušajući razne priče mislila sam da će mi biti teško da dojim i da se neću snaći. Mleko mi je došlo već 2 dan u bolnici. Pošto je bio baby friendly program beba je bila sa mnom ceo dan. Bilo je malo teško zato što sam bila još iscrpljena od porođaja, ali kada sam non stop pogledala u njega sve je prolazilo i bol i umor i iscrpljenost. Pedijatrijska sestra je došla i rekla da probamo da podojimo bebe. Prvi put kad sam ga stavila na dojku bio je toliko sićušan, a ja neiskusna. Tada sam shvatila da moramo zajedno da učimo. Ja njega, ali i on mene. I tako smo se mi učili, da smo po izlasku iz bolnice bili spremni na jedan lep period dojenja. Kada smo došli kući mleko je sve više nadolazilo, iz dana u dan bio je sve jači i veći i tako smo brzo uhodali. To je neopisiv momenat koji spaja majku i bebu i koji ih sve više i više zbližava. Tog trenutka kada ga staviš na dojku osetiš takvu povezanost koju nikada pre nisi osetila. Ne mogu da kažem da nije bolelo i da je bilo lako. Ali ta bol i teškoća se zaborave kada osetiš njegovu malenu rukicu na tvojoj dojci i imaš osećaj kao da te mazi i kao da hoće da ti poruči da je siguran pored tebe i da mu je lepo. Vremenom bol je prestala i dojenje nam je postalo još lepše. Evo prošlo je dva meseca, još uvek ga dojim i nadam se da ću ga dojiti još dugo. I poručila bih svim budućim mamama da ne slušaju razne priče nego da pokušaju da doje bebe, jer će im to jednog dana biti samo još jedno veće iskustvo i još jedna lepa uspomena.