/11 /11

Savremeni način života i jurnjava za novcem, kako bi se porodici obezbedila egzistencija, roditeljima ne ostavljaju dovoljno vremena za druženje sa decom. A onda osećaj krivice najčešće rešavaju tako što ih zatrpavaju igračkama.

– Štaviše, vaspitavanje se sve više svodi na rečenicu: „Ako budeš dobar, kupiću ti novu igračku“, a tu je i industrija igračaka koja stalno izbacuje nešto novo kako bi roditelji u svakom trenutku imali za šta da izdvoje novac – objašnjava Nada Gartner, vaspitačica i portparol Udruženja vaspitača Beograda.

I eto dece zatrpane igračkama. A da li im je potrebno baš toliko?

– Naravno da ne. Roditelji bi trebalo da znaju da je igra, a ne igračka, presudna za razvoj deteta koje uči igrajući se. Igračka je samo sredstvo za igru, alat koji treba da razvija maštu, kreativnost i istraživački duh, da podstiče otkrivanje i učenje socijalnih veština – kaže naša sagovornica.

Ona napominje da su igračke potrebne deci, ali da previše igračaka može da bude kontraproduktivno i štetno po razvoj.

MAŠTA ŠTAP PRETVARA U KONJA

Deca su oduvek, naglašava Gartnerova, učila kroz igru. Učila su socijalne odnose posmatrajući ponašanje odraslih kao model, a igračke su pronalazila u prirodi i istražujući svoju okolinu.

– Običan štap očas je postajao konj, mač, čarobni štapić, a ovakav način odrastanja razvijao je maštu. Međutim, kada dobiju neku novu igračaku, ona najčešće ima samo jednu namenu, pogotovu ako im prebrzo damo još novih – objašnjava Nada Gartner.

Ovo je samo prvi u nizu problema koje donosi nagomilavanje igračaka. One, između ostalog, prave zbrku u dečjim glavama jer se tada nijednoj igrački ne posvećuju dovoljno, prelaze sa jedne na drugu, pažnja im postaje kratkotrajna, a to je put ka slaboj koncentraciji i problemima u učenju. Posledice se najčešće uočavaju tek kada deca krenu u školu i kada se uoči otežano zadržavanje

pažnje na gradivu, otežano pamćenje i loša memorija.

– Previše igračaka šalje deci poruku da su zamenljive, da će ih biti još, da uvek žele još nešto, što će se u odraslom dobu preneti i na ostale oblasti života – ukazuje naša sagovornica.

DETE LAKO POSTAJE SAMOŽIVO

Ona dodaje i da deca sa previše igračaka prestaju da žele. Želja roditelja da im daju sve i pre nego što išta požele pravi samoživu i egoističnu decu koja će i kao odrasli očekivati da im svi izađu u susret i pre nego što pomisle da im nešto treba. Na ovaj način deca ne uče da savladavaju prepreke, rešavaju probleme, niti se spremaju za život.

• Igrajte se papirom, igranje će prijati i detetu i vama

Stari papir može da bude veoma lepa zabava kada je detetu dosadno ili kada je nervozno.

- Pravite zajedno šta god vama i detetu padne na pamet! Izgužvajte papir, pravite od njega loptice i gađajte se, iscepkajte ga u konfete ili trakice ili jednostavno crtajte i žvrljajte sa vašim detetom“, predlaže Nada Gartner. Tako stare novine postaju igračka koja košta samo malo vremena. Igranje će prijati i detetu i vama i ojačaće vaš odnos, ali i njegovu koncentraciju, maštu i kreativnost, kao i sitnu motoriku, što je preduslov za pisanje  - objašnjava Gartnerova.

Današnje igračke zahtevaju vrlo malo ili nimalo fizičke aktivnosti. Deca se uglavnom igraju sedeći, na podu ili pred računarom ili televizorom, što krivi kičmeni stub.

– Takođe, igračke koje kupujemo deci sve manje prate njihov uzrast. Samim tim i njihove razvojne mogućnosti, što znači da će ih odbaciti kao nezanimljive i ostaće im takve i kada dođe vreme za njih, iako može da bude u pitanju igračka koja je vaspitno-obrazovno veoma dobra – kaže Nada Gartner.

NAJLEPŠA JE IGRA U PRIRODI

Ona ističe da deci igračke uopšte nisu neophodne da bi se igrala i učila. To potkrepljuje primerima ekoloških aktivnosti u prirodi, koje se između ostalog organizuju u vrtićima. Tada deca sakupljaju plodove iz prirode, upoređuju ih i grupišu po vrsti, boji i obliku, registruju različitu teksturu i strukturu i slično. Uče da istražuju, eksperimentišu, konstruišu i grade, kao da se igraju kockama, a dovoljno je da odu do parka ili najbliže šume.

– To mogu da rade i sa roditeljima. Treba ih samo obući adekvatno za prirodu, da deca mogu da budu deca, bez straha od fleka, a ruke se posle igre peru travom, kamenčićima, zemljom. Treba ih

pustiti da se ponekad uprljaju, nema ničeg mentalno zdravijeg od toga. Suština je da deca uče kroz igru, a igračka je samo alat na tom putu učenja – zaključuje Nada Gartner.