Ivanka 75
|
Nije vic, ali kao da jeste 
Ljubavna priča iz Leskovac
Šetao sam se po grad. Kiša je padala. Ustvari, nije padala, rasipuvala je. A ja sam više begao da me ne utepa sve, nego što sam se šetao.
Prođo pored kokice kod Robnu kuću velikom brzinom. Nisam ni stig’o da kupim jednu kesu za usput. Sledeći put ću, mislim se. Sve idem na tamo, a oči mi ostadoše na onoj džambo pakovanje.
I tamo, kude vekovima stoji česma koja jednom godišnje radi, i gde počinje putinka od kaldrmu što vodi do Tomin spomenik, upad’o u baru. Kadgod je kiša rosnula u ovaj grad, tu je imala bara. Bara iz pluskvamperfekat. I ja si toj znam. I pa cel’ život u nju upadam. Napuniše se nove patike s’ vodu, naređa na baru sve po spisak.
Krenu još korak, dva na tamo, kad sam gu ugledao. Bila je toj ljubav na prvi pogled. Urezana u sećanju ostala su mi slova od tablu na koju pisaše Ždeglovo i debeli vozač koj psuje nekog što prelazi na pešački. Iz taj autobus izađe ona… a po nju neki katlabani.
Zaobišla je baru gracioznim hodom i došla do klupice. Pogleda pa si rek’o sam sebi, ona gu zaobiđe, a ja utrča u nju k’o vol u kupus. Ponovo se iznervira. Digla je kraci i na klupicu turila čizmu, od skaj mislim da beše. Elegantno obrisa blato od nji s’ papirnu maramicu marke “Fresh”. Kulturna devojka, reko, neće da prlja grad. Takva mi
treba. Istog momenta sam stanuo pored modnu kuću zvanu “Kinezi” da bajagi čekam nekog. Gledam si ja takoj u nju i čekam ovog nekog. Nisam planirao da vu prilazim. Nemašem muda tog kišovitog dana.
Kiša je, sa druge strane, nemilosrdno padala preteći da skine kilo i po puder i dvesta grama maskaru sa njenog prelepog belog lica. Na njoj se videlo da se jede za guzicu što nije ponela kišobran. Kapljice kiše su njenu bujnu smeđu kosu pretvorile u tamniju smeđu nijansu, nepranu mesec dana minimum. Ametom gu zalepi. Njena jakna marke “Ningbo-Jiangdong”, crne boje, sa krzno od grajevačku pustinjsku lisicu bila je takođe mokrc mokra.
Dok stajah tako, otpade mi ADDIDAS znak od patike. Samo se osmehnuh… I dok sam tako tugovao što nemam eksplozivna sredstva da miniram onaj butik u koj sam gi kupio, dođe vu drugarice i odoše si. Krenuo sam kući k’o zamočan.
Privukao me je njen agrarni personaliti, moram da priznam. Odlučija sam da joj, sledeći put kad gu vidim u grad il’ na pijac, priđem. Na pijac nisam imaja sreće tih dana. Između tezge s’ kupus, karfiol, jajca velika, srednja i mala nisam videja njen lik. Proveri i kod tezge sa sirenje. Nije bila tuj. Al’ dobar sir uzed’o. Bar neka vajda.
Tužan sam bio dok sam se vr’ćao dom. I tuj i narednu subotu. Razmišljao sam o njoj dok sam prolazio po Nišku ulicu. I dok su mi od dužine te ulice oticala jajca prolazila mi je kroz glavu jedna misao:
ne prodava li možda delovi za Tomos na onaj drugi pijac pa gu nema ovde?
Ma koj će se be maje č’k tamo. Presek’o ulicu na crveno i odo si dom.
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
dvojajčani hehehe 
