eugenija
|
U trudnoći, pre trudnoće, pa još dalje, u doba detinjstva, sve smo mi ženskice negde videle sebe svesno ili nesvesno kao male buduće majkice. Još u naizgled naivnoj dečijoj igrici "mame" i "tate", presvlačenju lutkica, i nezgrapnom obuvanju maminih štikli, videlo se da se mi, ženskadija oduvek nekako pripremamo za tu ulogu. Ovo nije zanemarivo ni malo, jer samim tim te dugogodišnje pripreme za majčinstvo nagoveštavaju o ogromnoj ulozi koja treba da se odigra po svim prirodnim i ako želite, i Božjim zakonima.
Ali šta zapravo znači biti majka? Da li se ona postaje samim rođenjem deteta i podrazumeva tu ulogu, ili se majka postepeno postaje, da li majčinski instinkti uopšte rade kako treba, da li ih svi posedujemo u istoj količini i koliko smo ustvari i bile pripremljene za ovu ulogu pre nego je došla? Pitanje je i da li se na takvo šta može pripremiti ili se sama uloga koja kada se desi, počne tada i da se odigrava?
Neizbežna kognitivna akcija naših moždanih aspiracija leži u konstantnom ili barem povremenom PREISPITIVANJu svoje uloge - Da li sam dobra majka? Da li opravdavam svoju ulogu? Šta ako sam negde grdno pogrešila u vaspitanju svoga deteta? Šta ako sam doprinela da mu budu ugrožene osnovne funkcije ( pa i one vitalne)? Da li će moje dete biti izvajano u dobro ili rđavo i koliko to zavisi od mene, večitog vajara?
Bilo kako bilo, svakako da je majčinstvo jedan veliki dar, i da je kojim slučajem priroda (ili Bog) odlučila da bude drugačije i da mi, ženskadija, nismo za tu ulogu - ta uloga bi bila dodeljena očevima ili nekom trećem. Dakle, odlučeno je da smo mi stvorene za majčinstvo i procenjeno je da za to imamo snage, znanja, sposobnosti i naravno odlika koje samo jedna žena može da ima,a to je emocionalnost, bez koje ukoliko izostane, dete vene, jer bez ljubavi nema života. A ko više, bolje, spretnije, srčanije, može da tu ljubav pruži - ako ne srce jedne žene?
Koliko je ova uloga teška, najbolje znamo mi majke.
Mi smo glavne akterke i nosioci roditeljstva (bez da podcenjujem ulogu oca), i nadalje ovo niti ima smisla objašnjavati kako i zašto. Prosto - prirodno je tako - glavne smo, ebemliga
Da ne duljim, ovo je tema za podršku majkama, razgovore majki, nedoumice, preispitivanje i delenje sopstvenih osećanja u pogledu majčinstva i emotivnih peripetija koje možemo da u tom smislu osećamo.
I na kraju, jedna prekrasna pesmica za sve mame, koja ume sve mnogo bolje da opiše nego što to može jedna Eugenija u svojim filozofijama :
Mama je glagol od glagola raditi
Raditi, podojiti, poviti, pokriti,
prići, obići, opet podojiti;
stalno je tu, nećeš se prehladiti -
mama je glagol od glagola raditi.
Doručak, ručak, užina, večera,
dvadeset slatkih i pet bez šećera;
minut nadoknaditi, nesanicu zaraditi -
mama je glagol od glagola raditi.
Posoli, dosoli, zamesi, podmesi,
dobar dan, izvoli, pobogu, gde si?
Koprivu vaditi, ružu saditi -
mama je glagol od glagola raditi.
Pometi, poleti, opleti rukavicu,
okrpi sinu desnu nogavicu,
tabletu popiti, oblogu hladiti -
mama je glagol od glagola raditi.
A tata ništa neće pa neće,
da bar ponekad kupi cveće;
stalno recituj, treba mu dosaditi -
mama je glagol od glagola raditi.
Mošo Odalović
< Poruku je uredio eugenija -- 28.2.2010 23:47:22 >
_____________________________
ŽENA JE STENA!
|
Ringeraja.rs koristi "kolačiće" u cilju pružanja boljeg korisničkog iskustva, praćenja posećenosti i prikaza oglasa. Postavke prihvatanja kolačića podesite u vašem internet pretraživaču.
Saznajte više.
Odštampaj
