Dojenje - nešto najlepše što jedna žena može da doživi. Neprocenjivi momenti spajanja sa tim malim bićem, kome kroz tu dragocenu tečnost dajemo izvor života i najbitniju životnu energiju. Priroda je čudo! Sve je tako savršeno uredila. Ali, nekada stvari i ne idu baš svojim prirodnim tokom. Podeliću svoju priču o ne baš tako uspešnom dojenju, gde su se više sile umešale i prekinule očekivani prirodni tok.


Sa prva dva deteta je sve bilo u savršenom redu. Klasična priča- porodjaj, dojenje, u početku pomalo nespretno i bolno, ali kako vreme odmiče sve spretnije, da bi posle nekog vremena postalo rutina i nešto što se podrazumeva.

Dok sam očekivala treće dete, često sam razmišljala šta me sve to čeka. Ali, misli su mi se nekako uvek zadržavale na dojenju, nisam mogla da iščekam momenat kada ću svoje malo biće priviti na grudi i po treći put doživeti najnežnije momente u svom životu. Zamišljala sam kako ga nežno mazim po glavici dok on sisa, otvorenih očiju i šakicama pipka i steže moju kožu. Evo, i sad se istopim kada pomislim na to!

I rodio se naš treći sin! Nakon porodjaja su babice odmah odnele bebu u inkubator zbog nezrelosti, tako da sam morala da sačekam zoru da ga vidim. Ujutru, odmah dolazi pedijatar da ga pregleda, gde ustanovljuje infekciju i predlaže bolničko lečenje u ustanovi gde ne mogu biti prisutne majke. Već tu sam se totalno slomila! Jedan od najtužnijih momenata u mom životu. Bebu odnose, ja ostajem u ranama i spolja i iznutra. Osećam kako mleko polako nadolazi kao posledica mleka koje sam celu noć pila kako bih spremna dočekala jutro za svoju bebu. Sutradan izlazim kući, upaljenih dojki i samo mi je još u toj celoj zbrci falio mastitis! Sve sam radila kako do toga ne bi došlo i kako bih sačuvala mleko za svoju bebu. Konstantne masaže grudi, privijanje liski kupusa, izmazavanje i posle nekoliko dana je delovalo da su sasvim u redu. Izmazavala sam se na 3,4 sata, nije bilo bolno i samo me je održavala misao da ću se uskoro spijiti sa bebom. Beba je bila u drugom, udaljenom gradu i nisam mu mogla nositi mleko.

Ali, tu nije bio kraj mojim mukama. Na redovnoj kontroli, lekari ustanove da sa mojoj matericom nije nešto u redu, hospitalizuju me na desetak dana uz brojne analize i intervencije. Da li od stresa, lekova ili silnih intervencija, mleko je stalo. Uz sav moj trud da ga održim i posle skoro mesec dana dam prvi put bebi da sisa, nisam uspela. Sve me je bolelo. I duša i srce. Slomljena, vraćam se kući, beba je već stigla ranije, uzimam ga, a, on, instinktivno stavlja glavicu na moje grudi i kao da nešto traži. Suza mi suzu stiže. Dojke prazne, ni kap. Čak po preporuci lekara ne bih smela da ga dojim i da sam imala mleko, zbog jake terapije. Najveći poraz doživela sam kada sam mu davala mlečnu formulu iz flašice. To me je ubijalo. Plašila sam se da nikada neću uspostaviti prisan odnos sa bebom. Na svu sreću to se nije desilo. Valjda jer sam ga toliko razmazila i nisam ga odvajala od sebe. Nekako sam uvek potajno osećala krivicu zbog svega. Iako je viša sila umešala svoje prste. Naročito mi je bio težak svaki razgovor sa mamama koje su se porodile u isto vreme kad i ja i koje su tako lepo i uspešno dojile svoju decu. Uvek sam se osećala manje vrednom.


Možda moja priča nije baš najlepša priča o dojenju, ali je svakako priča o tome kako ne treba odustajati, da se treba boriti do samog kraja, bez obzira na ishod. I podrška svim mamama koje su možda prošle kroz sličnu situaciju kao ja. Znajte, ima nas još, niste same, sve kasnije dodje na svoje, bitno je samo da su nam dečica živa i zdrava.