Ne znam kako početi ovu priču, a iskazati sa koliko emocija satkanih u svako slovo ovog jedinstvenog osećaja, dara od Boga i ljubavi najveće na svetu, dozivljene rođenjem moje princeze, napisati.
Kao i svaka majka, prvorotka pre svega, puna strahova i nedoumica,isprepletanim osećajem pozitivne treme i uzbuđenja, jedva sam čekala da ugledam moje najvoljenije biće. Pitanja u glavi se smenjuju, da li ću imati dovoljno mleka, da li ćemo uspeti da uspostavimo onaj samo naš "jezik"? Koliko podoja na dan? Šta ako necu imati dovoljno mleka? A onda.. uzmem je u naručje, i shvatim da zapravo već sve znam, samo tim jednim pogledom u mile okice, razumem svaki uzdisaj, svaki plač, svaki osmeh koji mi uputi kad se u snu osmehne. I znam da bas svaka mama, ma koliko znanja ili neznanja imala o dojenju i bilo čemu, ima onu posebnu, neraskidivu nit sa svojim detetom, nit koja će nas spajati ceo život, i koja ce tom detetu uvek reći ono najvažnije.. Mama je tu!