Imam ćerku od godinu i po. dojenje uopšte nije išlo lako, ali je svakako najlepše iskustvo. Sa prvom ćerkom porodila sam se pre godinu i po. Suprug i ja smo dugo pokušavali bebu, cela trudnoća prošla je super bez ikakvih problema... i eto u oktobru 2016. stigla je naša lepotica! Doneli su mi u bolnici na prvi podoj... bila sam toliko uzbuđena i nervozna brinući kako će sve proteći... doneli su je i stavili na podoj, i odjednom je počela da vrišti... pokušavali smo dojenje ali nikako nije htela vrištala je i odnela. Mnogo sam bila tužna i sledeći dan pokušali smo opet. Prepodne uspeli, posle podne opet odbijanje vrištanje, sutra dan opet odbijanje ... izašli smo iz bolnice i kući opet ista priča samo vrišti i odbija kao i sutradan. Mnogo sam već bila tužna i nervozna što mi ne uspeva dojenje a toliko sam želela. Prva nedelja od kuce sa ćerkom prolazi katastrofa. Često mi odbija, vrišti dan i noć a ja u sebi vrištim s njome i kidam sebe ne znam šta ću... idem u dečiji kažu sve u redu samo da budem uporna, zovem supruga, moje, njegove i već me hvata panika. Odemo u dečiji ponovo po ko zna koji put i kažu nam za nedelju dana ni 10gr nije se ugojila a meni srce puno tuge... sva slomljena odlazimo kući... stiže nam babica sutradan i preporuči nam hipp dohranu. Nisam želela dohranu, želela sam dojenje, ali mislim se ipak je to patronažna sestra ona zna bolje i poslušam je. Koristili smo dohranu nedelju i po to je pristala ćerka i nakon nedelju i po opet vrištanje celu noć, ceo dan i opet narednu noć... odboja dohranu, odbija dojenje. Opet dečiji opet lekari...govore upala desnog uha i preležimo na dečije nedelju dana. Tamo sam je samo dojila i teškom mukom smo uspevale. Otišle smo kući i nastavila sam dojenje bez dohrane. Opet je vrištala i odbijala.. nije nikad bila čvrsta na dojci, cesto je bila nervozna, histerična, dan i noć je samo vrištala, nije ni spavala... a ja ludela nisam znala šta ću... nakon njenih prvih 3 meseca bila sam uporna budila sam je na 3h i često joj nudila dojenje, malo po malo, uporno svaki dan, kap po kap i uspevale smo... malo dojenje, malo moje mleko na flašici i nakon nekih 3-4 meseca uspeli smo. Odjednom je bila raspoložena, često je tražila i duže sisala. Krenula je super napredovati sa težinom. Bila je smirena i krenula bolje spavati, a krenula sam i ja. Kad sam već odustajala i plakala često jer sam gubila nadu... nisam se nadala da ću uspeti ipak dojenje uprkos svemu... ćerka me iznenadila i uspele smo zajedno velikim trudom, upornošću i ne odustajanjem.
Želela bih poručiti svim mamama koje imaju poteškoća u dojenju nikako da ne odustaju i predaju se "dohrani". Budite smirene, staložene, uporne, trudite se i ne odustajte. Upornost će se isplatiti kao i meni.
U početku uopšte nije ćerka ni prihvatila dojenje, mislili smo nikad je nećemo naterati na sisanje. Teškom mukom smo je navikli na dojenje a još težom mukom odvikli je od dojenja.☺ tako da mame ne odustajte. Dojenje nije uvek lako, zna biti izuzetno teško sa puno poteškoća ali nikad nemojte odustati, samo nastavite da pokušavate.