Dok sam bila trudna svakakve nedoumice su sprečavale da uživam u trudnoći, ali bila sam veoma sigurna da ću da dojim, kao da nije postojala druga opcija. Znala sam da je to najbolje za moje dete. Prva ćerka kad je rođena, poučena znanjem iz školice za trudnice, još u porodilištu sam krenula da dojim. Bolovi i strah me nisu sprečavali, merila sam na sat koliko će podoj da traje, jer je tako najbolje za moje dete. Tako kažu u školici... Školici sam neizmerno zahvalna na znanju uz koje sam istrajala da dojim 22 meseca. Sa drugom ćerkom je dojenje dobilo drugu dimenziju. Nema merenja, nema nedoumica, nema straha. Čisto uživanje i bliskost. Osmeh koji se proteže dok je golicam dok sisa, ali ne pušta dojku. Na moja pitanja da li je ona mamina princeza, devojčica, zlato, smrdljivo govance... odgovara sa da i osmehom, ali ne puštajući dojku. Uživamo dok se mazimo i rastemo zajedno, mama iznutra jer se ispunim ogromnom ljubavi, a i ona verujem, i iznutra i spolja.