Nije moja priča o dojenju drugačija od priča drugih mama... Sve smo u početku bile zbunjene, ništa manje zbunjene nisu bile ni naše bebe, sve smo bile uporne i istrajne, dale sve od sebe da dojimo naše bebe... Sve smo prošle kroz različite faze briga, od pitanja da li imamo dovoljno mleka, da li je beba gladna, da li da je dohranjujemo... Sve smo u početku razmišljale da li dojimo na pravilan način...
Spadam u onu grupu žena koje su u svemu tome uspele da istraju, i uspele da bebi daju ono sto je za nju najbolja hrana... ali nije bilo lako...
Taman kada smo uspostavili dobru laktaciju, uskladili "ponudu sa potražnjom" moja beba i ja smo prinudno bile razdvojene. Šesnaest dana nakon njegovog rođenja ja sam hitno smeštena na odeljenje ginekologije, sa temperaturom 40, gde su se doktori borili za moj život... Sreća pa je bebac bio dobro, kod kuce sa tatom i dedom, na sigurnom. To me je jedino tešilo, u očajnim trenucima samoće koju pruža bolnička soba...
Tri dana sam bila u potpunom bunilu... ne znam ni kako su prošla, ničega se ne sećam. Secam se samo ručne pumpice za izmlazanje, koju sam uporno držala na grudima, sećam se da sam vukla i drmusala svoje grudi, i stalno ponavljala da moram da održim laktaciju. Bebu su mi ujutru donosili da ga vidim i stavim na grudi... Mislim da sam jedino u tim trenucima opet živela... on onako sitan sa ogromnom snagom, snagom da vrati mamu u život., na mojim grudima sisa i pomaže mi da ne dobijem mastitis.
I taj težak period ostao je iza nas. Evo nas u osmom mesecu uspešno dojimo. Antibiotici koje sam primala u bolnici izazvali su ekcem kod bebe, koji nije bio mnogo strašan, jer smo otkrili CortinaT kremu... Sada je svima preporučujem rado.