Moj porođaj je bio savršen, ali je zato dojenje bilo katastrofa. Nekoliko puta sam uspešno krenula i neslavno završila, uprkos tome što sam dala sve od sebe. U toj muci bilo bi mi puno lakše da mi je neko rekao da nisam najgora majka ako svoje dete ne uspevam da nahranim na svojim grudima. Pitala sam sebi ne znam li da dojim? Da li imam mleko?
Kako da držim bebu pravilno da sisa?
Trudila sam svaki dan da ne ostavim moje dete bez dojenja , kad je najzad naučio da sisa ja sam bila najsrećnija mama na svetu, ali nisam imala sreće više posle dana pomalo dojenja, imala sam probleme sa trombozom i to je trebalo obavezno da prestanem dojenje ili će tak tromb da me ubija.
Meni nije me bio žao za sebe kako da ga ne dojim dete samo. Uzela sam sina poslednji put uzela u naručju i stavila da sisa kako je sisao kap po kap moje suze samo su tekle, od tad sam shvatila šta je dojenje u stvarno u životu nije ništa adaptirano mleko od majčino mleko , ali nismo imali sreću ni ja ni moj sin .Uvek plačem kad ga sećam kako sam ga skinula i nikad ne mogu da oprostim sebi i što nisam bila kriva.
Moja reč bi bila dojite do koliko možete, to će biti sreća u vašim licama☹️