Porodila sam se, donosili su bebe na podoj svaka 3 sata, ali moja beba uvek spava, ja pitam zašto ih prvo nahrane pa donesu kažu takav je propis u porodilištu, ja molim da dovedu bebu gladnu pa da dohrane. Ako treba, ona sva besna kaže ok, dovedu je gladnu sikila je lepo i zaspala, na sledecem podoju histerično mi kaže vi nemate mleka dovoljno mi smo bebu dohranili, nemojte izmlazati mleko jer ga nemate, ja Sam plakala kao kiša. Budim se ujutru ja gorim, dobila temperature, dojke kao kamen tvrde, dolazi vizita deru se kako sam uspela da dobijem jak mastitis nije mi prva beba, ja pričam kako je bilo oni ne veruju, dobijem antibiotike da pijem, napisali u otpusnoj listi taj dan smo izašli tako su me otpustili. Dođem kući zovem moju komšinicu koja je patronažna sestra i tada pocinju moje muke, ona nije dozvolila da dohranjujem bebu, izmlazala mi je mleko, stavljala obloge, dolazila tri puta dnevno i svaki put govorila, neka sisa sto vise beba će ti najviše pomoći, ona izmlaza ja plačem. Ali smo se borile za svaku kap da ostane i uspele, nisam pila antibiotike. Mnogo njih ne bi izdržalo već prekinulo mleko, ali ja Sam se borila zbog svoje bebe i borba se na kraju isplatila. Ne postoji lepši osećaj nego kada znate da možete da se izborite zbog svoje bebe, nijedno mleko nije kao majčino, treba i strpljenja i muke. Ali svaki se trud isplati.