Tokom cele trudnoće nisam razmišljala o dojenju. Mislila sam dojiću ako mogu, ako ne mogu tu je dohrana.
23.10 minut pred ponoć stigao je on, moj mali dečak, moj sin. Čim su mi ga stavili na grudi prestao je da plače, nakon toga sestre su ga uzele, a ja sam jedva čekala da opet vidim moje dete.
Sutra ujutru oko 7 stigle su nam bebe, stigla je i moja beba. Bio je tako malo i sladak. Probala sam da ga dojim, ali nije nam išlo. Ja prvorotka, ništa nisam znala o dojenju i bilo mi je žao jer se nisam spremila i pročitala sve o tome u trudnoći. Laktacijska sestra je došla stisla bradavice i rekla "desna ti je bolja, forsiraj desnu".
Stavljala sam malog da sisa, ali on je stalno bio gladan, od mleka ni m, a zato su bradavice bile uništene. Dok sam gledala kako druge majke doje, pomislila sam kako njima to tako lako ide, a nama ne. 3 dana pre nego sto smo pošli kući cimerka mi je rekla "Jovana, pogledaj spavaćicu. Krenulo ti je mleko" Koja radost u tom trenutku, pomislih u sebi "i ja ću moći da dojim moju bebicu, moju srećicu".
Prvo veće kod kuce nije prošlo bas sjajno, beba slabo vuče, mleko sporo nadolazi, ali bila sam uporna. Dok sisa imala sam čudan osećaj i znala sam da nam sad samo treba vežba. Ubrzo je mleko krenulo da nadolazi malo pre nego sto će moja bebica da se oglasi plačom da je gladna. Vremenom je sve došlo na svoje, mleko je krenulo, a onaj trenutak kad vaše telo dodiruje vaša beba je čaroban. Posle 3 meseca mali je počeo vidno da se raduje kad krene da sisa, da se smeje i da mazi svoje flašice tj. moje grudi, a ja zbog tih trenutaka sam zavolela dojenje još vise. Sad ga suprug i ja zovemo sisoljubac, a ja se nadam da ću dojiti malog bar do njegove prve godine.