Bio je sunčan dan, konačno smo bili zajedno mama i ja, zbog nekih sitnih problemčiča prvih smo dana bili udaljeni dosta kilometara. Ti dani su bili najteži za moju mamu, jer su sve njene drugarice iz porodilišta držale bebe, a ona ležala sama. Ali došao je i taj dan, mama je mene u ruke uzela i stigli smo kući. Borba mamina je sad trebala da se isplati. 10ak dana se ona sama trudila da zadrži mleka i imalo je nešto, ali sam ja teško mogao da vučem jer sam prvo flašicu upoznao i s njom se družio. Hvatao sam malo, pomalo i bilo je vrlo slatko. Nije to bilo nešto bajno, zbog svih okolnosti ali smo se mi borili. To nas je baš i zbližilo. Jeste mama polako gubila mleko zbog svih nerviranja, posebno tih sa samog porođaja i te brige što nije sa mnom, ali mi smo se zbližili u par podoja i onda kad smo prešli samo na flašicu, bili smo povezani kao da dojim, mama me je uvek držala tako blizu srca i naša bliskost nije nimalo trpela. Mama žali i dan danas što nije uspela da me doji bar do danas (uskoro punimo godinu dana) ali nema veze, ja znam da je sve od sebe dala i volim je jednako mnogo!