Dugo sam plivala u maminom stomaku. Bila sam sigurna, mirna, sita. Mislila sam da ne postoji ništa sto će mi pokvariti taj mir.
A onda sam čula da mamino srce kuca mnogo jače nego inače. Osetila sam da je uplašena ali i uzbuđena i srećna. Dešavalo se nešto novo. Nisam mogla da shvatim šta se dešava.
Odjednom, ceo život mi se okrenuo naopačke. Nema više mirne vode u maminom stomaku, umirujućeg otkucaja srca, nežnog ljuljuškanja. Zabljesnula me je svetlost, prejaka svetlost, bila je buka svuda oko mene, neka čudna lica. Okružili su me neki novi glasovi, nepoznati, strašni. U moru nepoznatih glasova, prepoznala sam njen glas. Kao najlepša muzika dozivao me je. Glavica, nos i usta su mi sami polazili ka njoj. Bila je to moja mama. Prepoznala sam njen glas, miris, disanje.
Uzela me je u naručje. Nisam se više bojala. Ponovo sam se osećala sigurno i posebno.
A onda sam osetila nešto najlepše u svojim ustima. Oči su mi se sklapale. Osetila sam ukus mleka i mamine ljubavi. Odmah sam zaboravila onih 9 meseci u njenom stomaku. Ovde je bilo lepše. U njenom naručju, na njenim grudima.