30.01.2013. bude me sestre nakon carskog reza.
Majka, hajde da nahranite vašeg sina, nemate mleka još, ali da se upoznate. Biće ga za dan, dva, ne brinite.
U glavi mi je haos, vašar. Prst ne mogu da pomerim, a kamoli da se pridignem.
Mesečni ciklusi mi nisu nikad bili bolni, ali grudi u pms-u, haos. Nisam ih smela dotaći. Oduvek. Već sam znala da od mog budućeg dojenja nema ništa. A i grudi mi nisu jake.
Mislim se, džaba vi mene budite, od te rabote slaba vajda.
Moj kraljević spušten uz mene, umotan od glave do pete, sa tek malim izdancima trepavica, žmuri. Miran je, spava. Gledam ga, ne verujem. Divim se magiji i čaroliji. Dodirujem mu obraze, nosić. Plačem. Šapućem, dobrodošao cvete, da mi budeš srećan, zdrav i nasmejan....
Počinje da se meškolji, njuška me ... traži... sam. Zna šta mu treba.
Ne boli me ništa, pridižem se, kako znam, stavljam ga na dojku, i počinje borba. Njegova da izvuče šta mu je potrebno, moja da mu to dozvolim.
Umirio se, dobro je. Vuče na prazno, ali je miran.
Trećeg dana, tražim pomoć od sestara, osetim žmarce i trnce u dojkama, ne umem sama... Sve mi je strašno.
Dolazi jedna divna mlada devojka i upozorava me. Boleće... Trpi... Posle će ti biti lakše.
Ne pitam šta košta, samo da nije gladan.
Kaže mi da sednem i zatvorim usta, da ne bih pregrizla jezik sebi. Počinje...
Na svaki njen stisak, oci mi iskaču, mislim da ću izgoreti. Pece, boli, sve ... Mleko ide u mlazevima, kaže, tako treba, bravo, još malo, hoćeš pauzu? Kažem, ne. Ako staneš, pobeći ću. A neću, hoću da ga hranim.
Tih 15 ak minuta bola, mi je donelo punih 10 meseci divote dojenja.
Bilo je tu i ponekih ranica i bolova i izmuzavanja i svega, ali taj osećaj kad beba povuče mleko, pa vam nadolazi novo, i ta žeđ dok se on hrani, nema zamenu.
Podoji su bili samo naše vreme. On se sladi, ja ga posmatram, milujem, divim se njegovom mirisu, koži, ocima. Dodiri su mu meki, penušavi.
Uvek mi je dirao uho dok sisa.
I uspela sam. Bila sam hrana, majka.
Sada ima 5 god a ja sam postala i zvanično samo (hrana) majka.
Gledamo zajedno fotografije dok je sisao, on se smejulji ja zasuzim. Opet smo uspeli, nas dvoje.
Nije dojka ta koja daje mleko, već srce. Ljubav zaustavlja sve boli. I sada kada mu čitam bajke, dira mi uho....
I opet osetim žmarce i trnce, oko srca... Moj cvet je postao pravi Božur.
Ne treba mi nagrada, samo želim da ohrabrim sve majke koje su skeptične po tom pitanju. Odlučite se da dojite, i pola posla ste već uradile. Sve sto sledi je prava čarolija, data Vama.
Pre par dana me je sin pitao, mama a kada si ti postala magična!?
Odgovor slutite. Kada sam te rodila.
Njegov osmeh na moj odgovor, i iskre u okama, su mi tada darovali i čarobni štapić.
Uživajte....