Sve je počelo jednog prelepog avgustovskog dana pre šest godina ... Kada je na svet došla moja najvažnija mlada dama.
Noć je bila burna i teška i tek negde pred zoru, rešila je da je vreme da se upoznamo.
Prvi jutarnji podoj...Neopisiv osećaj...sreća i strah u isto vreme. Prihvatila je odmah ono što je najbolje bilo za nju. Nema lepšeg osećaja nego kada dojite svoju bebu...Tu izjavu može da ospori samo onaj ko nikada nije to doživeo. Kada samo gledate u to malo biće koje tako bespomoćno leži u vašem naručju i znate da mu dajete nešto što je za njega najbolje. Tako je moja devojka sisala do svog prvog rođendana. Svih 12 meseci smo obe uživale, ne zna se koja više....
Prošlo je šest godina i eto mene ponovo na istom mestu...samo ovog puta u popodnevnim satima.
Ovaj put je sve išlo mnogo brže i lakše... I posle par sati eto nama još jedne curice.
I ona je odmah sa oduševljenjem prihvatila siku.
Došli smo kući i uživali u čarima roditeljstva i dojenja... Do tog 12 dana, kada sam ja zbog greške lekara završila u bolnici i borila se za svoj život . Beba je ostala kod kuće. I tako razdvojene, srce mi se cepalo... U svoj toj muci, bilo mi je važno samo da ako uspem sačuvam mleko....pa da ona nastavi da sisa kada ja izađem . Sve vreme dok smo bile odvojene ja sam svakodnevno stimulisala laktaciju, što ručno , što pumpicom. Došao je taj dan da izađem iz bolnice i ponovo budem sa svojim curama.
I naravno mleko sam sačuvala... I naravno nastavila je odmah da sisa....evo sada imamo osam meseci i još uvek uživamo u toj našoj neraskidivoj vezi koju nikada ne bih da prekinem.